Mia Šeridan

Pogledala sam naslov knjige koju sam podigla. „Hari Poter... hm. Ova je dobra. Znaš li zašto mi se sviđa?“

Pogledao me je pravo u oči i odrečno je odmahnuo glavom.

„Zato što govori o dečaku u kog niko nije verovao – klincu sa smešnim naočarima koji je živeo pod stepenicama kod tetke i teče. Ali znaš šta? Na kraju je uradio neke fenomenalne stvari uprkos svemu što je bilo protiv njega. Nema ništa bolje nego kad pobeđuje onaj od koga to niko nije očekivao, zar ne?“

Nešto je magično u sutonu, nešto puno nade, nešto što kaže: „Nisi znala da li ćeš moći, ali pregurala si još jedan dan, zar ne?“

Ponekad je tišina puna razumevanja bolja nego gomila besmislenih reči

Mislim da za ljubav svaki čovek ima svoju reč, kojom je opisuje. Moja reč za ljubav je Bri

. Ponekad je tišina puna razumevanja bolja nego gomila besmislenih reči.

Uprkos tome što je bio ljut, što mi se nimalo nije sviđalo, osetila sam gubitak njegove toplote, kao da me je neko polio kofom hladne vode.

I najgore je bilo što sam znao da ja nju volim – strasno, jako i svim srcem, čak i slomljenim parčićima svog srca, čak i onim nedostojnim i bezvrednim. I možda tim delovima baš i najviše.

najgore je bilo što sam znao da ja nju volim – strasno, jako i svim srcem, čak i slomljenim parčićima svog srca, čak i onim nedostojnim i bezvrednim. I možda tim delovima baš i najviše.

jednom sam uzela njen vez, izgledao je grozno – neuredno, sa čvorićima i končićima koji su visili na sve strane. Jedva sam uspela da razaznam šta vez predstavlja. Držala sam pogled na Arčeru, stisla sam mu nakratko ruke pre no što sam nastavila.

A onda je mama naišla i uzela mi vez iz ruke i okrenula ga – i s druge strane bilo je remek-delo. Uzdahnula sam i osmehnula se. Volela je ptice. Sećam se tog veza – gnezdo puno ptića, a mama im se upravo vraća. Zastala sam, razmišljajući. Ponekad se setim i prizovem u misli mamin vez kad mi se čini da mi je život u haosu i kad ne mogu da ga razumem. Zatvorim oči i pokušavam da se ubedim da iako ne mogu odmah da vidim drugu stranu, a strana koju gledam je ružna i zbrkana, da se od svih tih čvorova i izgubljenih niti veze remek-delo.

I ponekad je to dovoljno – jedan čovek koji je spreman da čuje tvoje srce, ono što se niko pre nije potrudio da čuje