Petar II Petrović Njegoš

A ja što ću, ali sa kime ću?

Malo rukah, malena i snaga,

jedna slamka među vihorove,

sirak tužni bez nigđe nikoga!

Moje pleme snom mrtvijem spava,

suza moja nema roditelja,

nada mnom je nebo zatvoreno,

ne prima mi plača ni molitve;

u ad mi se svijet pretvorio,

a svi ljudi pakleni duhovi.

Crni dane, a crna sudbino!

Bog se dragi na Srbe razljuti

za njihova smrtna sagrešenja.

Naši cari zakon pogaziše,

počeše se krvnički goniti,

jedan drugom vadit oči žive;

zabaciše vladu i državu,

za pravilo ludost izabraše.

Nevjerne im sluge postadoše

i carskom se krvlju okupaše.

Velikaši, proklete im duše,

na komate razdrobiše carstvo,

srpske sile grdno satriješe;

velikaši, trag im se utro,

raspre sjeme posijaše grko,

te s njim pleme srpsko otrovaše;

velikaši, grdne kukavice,

postadoše roda izdajice.

Sve su naše glave izabrane,