Žarko Radaković

Jutro na moru, plavom u svim nijansama te nadasve „čuvene” obojenosti. U daljini, na pučini: modro-Plavo. Na pojedinim mestima, tamo gde se talasi mreškaju vitlani vetrom, i podižu: Plavo prelazi u Zeleno. Modro-Plavo se sada upisuje u simfoniju Plavetnila koje, iako svetlo-svetlo-Plavo, odozdo sa neba, natprirodno snažno pritiska i Posmatrača i njegov gotovo vazdušast pogled.

Budnost, ako je više od probuđenosti (iz mamurluka), postoji samo još u nejasnim oblicima.

Fotografija je i dalje mera našeg postojanja. Ona precizno i sa odanošću beleži naše mesto, odnosno daje nam potvrdu da smo nešto više od pukog izgovaranja reči.