Fil Najt

U svesti početnika postoji mnoštvo pristupa i rešenja, sve vrvi od mogućnosti, ali u svesti stručnjaka ima ih svega nekoliko.

U svesti početnika postoji mnoštvo pristupa i rešenja, sve vrvi od mogućnosti, ali u svesti stručnjaka ima ih svega nekoliko.

U svesti početnika postoji mnoštvo pristupa i rešenja, sve vrvi od mogućnosti, ali u svesti stručnjaka ima ih svega nekoliko.

Protegao sam noge, zategao mišiće zadnje lože, izvio leđa, i prostenjao kad sam napravio prvih nekoliko krutih, neodlučnih koraka na hladnom putu u maglu. Zašto je početak uvek tako težak?

Kao i svi moji prijatelji želeo sam da budem uspešan. Ali za razliku od mojih prijatelja nisam znao šta je uspeh, šta uspeh predstavlja, šta za mene znači biti uspešan. Novac? Možda. Žena? Deca? Dom, kuća? Svakako, ako budem imao sreće. Naučili su me da težim ka tim ciljevima, i deo mene želeo ih je, instinktivno. Ali duboko u sebi hteo sam nešto drugo, tražio sam nešto drugo, nešto više.

Imao sam bolan utisak da naše vreme brzo prolazi, da teče brže nego ikad pre. Da će proleteti kao jutarnje trčanje, i želeo sam da moje vreme ima smisla. I svrhu. I da bude kreativno. I važno. Iznad svega... da bude drugačije.

Sada, dok sam počinjao da žustro odvajam jednu milju za drugom za šest minuta, dok je sunce na izlasku palilo najniže iglice borova, upitao sam se: a šta ako postoji način da čovek oseća ono što sportisti osećaju a da ne bude sportista? Da bude u igri sve vreme umesto da radi? Ili da uživa u radu toliko da to suštinski postane igra.

U dvadeset četvrtoj godini života imao sam Ludu Ideju, i nekako, uprkos glavoboljama zbog egzistencijalnih nemira, strahova u vezi sa budućnošću, i sumnji u sebe, poput svih mladih momaka i devojaka, zaključio sam da je svet sazdan od ludih ideja. Istorija je dugi niz ludih ideja.

I kad smo već kod toga, poneke ideje lude su kao ono što najviše volim, kao trčanje. Ono je teško, naporno. Bolno. Rizično. Nagrada je malo i ni u kom slučaju nisu zagarantovane. Kad trčite na kružnim stazama, ili pustim putem, nemate pravo odredište. Barem ne ono koje bi moglo opravdati uloženi napor. Čin sam po sebi postaje odredište. Nije tu reč samo o izostanku ciljne linije; vi sami definišete cilj. Kakvo god zadovoljstvo ili dostignuća da dobijate od trčanja, morate ih naći u sebi.

I tako sam tog jutra 1962. godine rekao sebi: Mogu slobodno svi da kažu za tvoju ideju da je luda... ti samo nastavi dalje.