Sonja Ćirić

– Ko? Dala bih sve na svetu da znam odgovor. Da li bi mi zbog tog saznanja život bio lakši i lepši? Naravno da ne bi, ali bi bio drugačiji. Jer drugačije je živeti u svetu u kome se zna istina, a drugačije u svetu u kome se ne zna.

Neću da zaboravim jedan naslov na kraju poslednjih Olimpijskih igara…

– U Riju, 2016.

– Pisalo je: „Da smo sad Jugoslavija, osvojili bismo dvadeset pet medalja!“ Kapiraš: da smo zajedno, bili bismo uspešni. Suze su mi pošle.

– Da mu vidiš stan! Tipičan salonac. Radna soba sva u knjigama, od poda do plafona, u jednom ćošku velika starinska fotelja, kožna, naravno, a pored nje lampa, radni sto ispred prozora, ali prilično odmaknut od zida da bi prozorske plišane draperije mogle da dišu, a tu je i obavezni snop spoljašnje svetlosti.

– Jugoslavija je od početka bila veštačka tvorevina…

Kod vas u Srbiji nema ni jednog jedinog medija koji ne promoviše ili otvoreno ne zastupa neku političku opciju. Pa bio on državni ili ne. Niko se ne bavi istinom, već samo promocijom one opcije za koju su zainteresovani čitaoci. Čovek u vašim medijima ne može da sazna istinu

Jednog jutra se probudiš, pogledaš oko sebe i – nema.

Iko, zar ne vidiš koliko se trudim? Koliko se ponašam kao da smo kao pre?

Pomislim ko bi to mogao biti i odmah izređam gomilu ljudi, ali ti nisi bio na spisku. Ne zato što bih više volela da vidim nekog drugog, ne, naprotiv, nego zato što smo se zaboravili…

Iko, bre, pa pričaj mi nešto, bilo šta! Kako je u Ljubljani, je l’ i kod tebe pljušti? Ovde pljušti. U celoj Evropi suša, a samo kod nas pljušti.

– … Koincidencija je da sam se početkom maja dopisivala sa Medijima Slovenačke vojske, pretpostavljam da nisi znao? Da jesi, odmah bi mi se javio i rekao: „Majo, evo, upravo čitam tvoje pismo“ ili bi mi makar sad na početku razgovora rekao: „Majo, video sam tvoje pismo“, zato što bi znao da sam to ja. Potpisala sam se, Maja Bojanić, i ostavila obe adrese, i poštansku i mejl, a ti nemaš još neku Maju Bojanić u životu osim mene. Dobila sam i odgovor…