Vozom za Samarkand

Niko nije odgovorio, pa čak ni klimnuo glavom, ali se po usredsređenim pogledima i napetim izrazima lica moglo videti: jasnije biti ne može.

Iblis. Iblis na tatarskom znači đavo.

Marhum – ovako naziva slepu devojčicu upravnica Šapiro, pogrešno misleći da joj je to ime. U stvari, reč „marhum“ prevedena s arapskog, odnosno tatarskog, znači „onaj kome se Alah smilovao“ i koristi se za označavanje pokojnika.

ubašvabin Smeh – iz nekadašnje pošalice „muh-meh, bubašvabin smeh“ (tj. nešto besmisleno, beznačajno).

I ja bih takvu hteo, deda! Baš bi lepo bilo sresti čistu dobrotu! Glatku sa svih strana, neuprljanu gresima prethodnog života. Da nam je makar jedan čovek na zemlji koji nikad ništa loše nije uradio. I da ide svetom čineći samo dobra dela, a da ga drugi gledaju i greju se njegovom vrlinom. Ali takvih nema. I čista dobrota ne postoji. Postoji samo san o njoj. Taj nas san i drži u životu.

Duša dobrog čoveka je kao zdrava jabuka – krepka, zvonka“, nastavio je bolničar. „Duša podlaca natrula je s jedne strane, ili potpuno kvarna. A tvoja duša nije kao jabuka, već kao kupus: s koje god strane da joj priđeš, svuda je lišće, a onog najvažnijeg, korena – nema

Nebom je klizilo sunce, a zemljom – senke.

Krovovi vagona bili su zaliveni mesečinom kao krečom, i potpuno prazni.

A ja ću se sećati za oboje.
Plakaću – za sedmoro.
Čekaću – za sve majke ovog sveta

…Pozobala bih zvezde s neba i progutala sunce –
Samo da ne osvane jutro rastanka…