Sofija Lundberj

Takav ti je život, dušo. Rodili smo se i moraćemo da umremo. A u međuvremenu treba da živimo što bolje umemo.

Kada ti odeš, sve zvezde se pogase. Ponovo zavlada crnilo.“

Kada ti odeš, sve zvezde se pogase. Ponovo zavlada crnilo.“

Onda ti moraš da budeš mesec i pustiš da sunčevi zraci dopru do tebe. I osvetle sve ono što je crno. Nikada ne zaboravi da je sunce uvek tu, iza tame.“

Dom bez knjiga je kao telo bez duše.

U životu se dogodi toliko toga.

Događaji se pretvaraju u uspomene koje se skupljaju u nama.

Grade nas iznutra. Utiču na to kakvi smo i šta radimo. Oblikuju nas.

Reči koje vam je neko uputio.

Ljubazne.

Glupe.

Reči koje ste vi uputili nekome.

Za koje nikada nećete sebi oprostiti što ste ih izrekli.

Prvi poljubac.

Prva izdaja.

Prilike u kojima ste napravili neku glupost.

Kao i one u kojima ih je napravio neko drugi.

Sećamo se sitnih pojedinosti. A uspomene se urezuju duboko.

Neke jačaju sa svakom proteklom godinom. Neke utiču na nas zauvek.

Možda i više nego što mislimo. Možda sasvim nepotrebno.

Jeste li sigurni da se sećate kako je zaista bilo?

„Takav ti je život, dušo. Rodili smo se i moraćemo da umremo. A u međuvremenu treba da živimo što bolje umemo.

„Da je bolje uopšte nemati nijednog kućnog ljubimca, jer je strašno tužno kada uginu. Zaista je čudno reći tako nešto detetu, nikada to nisam zaboravila.“

„Ali to je istina, znaš?“

„Molim? Znači, uopšte ne treba nikog voleti? Pošto svako može da umre ili nestane.“

Dom bez knjiga je kao telo bez duše.