Marisa de los Santos

Glas joj je postao tiši, blag i ritmičan, kao zaljuljana kolevka. „Zatvori oči i nacrtaj magični krug u pesku. U tom krugu je čist vazduh, sija sunce, ptice cvrkuću. Ništa loše ne može da uđe u taj krug, nijedna ružna uspomena, nijedan strah za budućnost, nijedno kajanje, nijedna izrazita lična mana.“

„Hvala ti za to ’izrazita’“, odvratila sam.

„Nema na čemu. Ćuti. A sad, zakorači u taj krug, stvarno zamisli sebe kako zakoračuješ. Jednom pa drugom nogom. Kad budeš u centru, samo budi. Pusti korenje. Dozvoli da te mir natopi, sve do srži u kostima. Neka natopi i natopi i natopi. Natapaš li se?“

Ne mogu da tvrdim sa sigurnošću, ali kad se osvrnem na to vreme, uviđam da je bio usamljen, usamljen a da to nije ni znao, što je verovatno najgora vrsta usamljenosti.“

„Igranka znači ples“, kazala sam. „Nikada nisam plesala. Osim ako ne računam balet, ali većina ljudi ga ne bi računala, zar ne?“

„Da.“

„Toga sam se i plašila. A čak i to je bilo pre mnogo godina.“

„Čak i da si plesala“, kazao je Luka, „to ne bi bilo važno. Znaš li zašto?“

„Zašto?“

Namignuo je. „Zato što nikad ranije nisi plesala ako nisi plesala sa mnom.“