Dženi Kolgan

„Tako je, tako je. Želite li martini?“ Ruben ju je pogledao i pucnuo prstima. „Ne. Ne, znam šta vam treba. Treba vam margarita. Jesam li u pravu ili ne? Margarite oteraju sve loše. Dok se ne probudiš u smeću. HA.“ Izleteo mu je pomalo neobičan graktav smeh.

„Pa, uživaj u njima takvima kakvi su“, rekao je Hakl, mašući rukama oko sebe. „Živi u ovom trenutku. Nemoj da ga slikaš, ne pokušavaj da ga uhvatiš i zamrzneš zauvek. Hajde samo da uživamo u svicima.“

„I možda“, štucnula je Poli, „još jednoj čaši ove najukusnije medovine.“

Kraljice moja“, izgovarao je Ruben tiho i jednolično, čitajući sa papira. „Neka sila bude s nama dok putujemo kroz galaksiju vremena. Zaklinjem se da nikad neću preći na tamnu stranu…“