Đorđe Vasiljević

I pred Novu godinu, sa Preduzimačem na mestu vozača, počeo sam da radim. Ušao sam u poštu kod Franša. Naviknut da u „civilizovanim“ zemljama iz okruženja svi znaju šta im je činiti kad neko ispod kaputa izvuče automatsku pušku, ostao sam začuđen nesinhronizacijom prisutnih, na koju sam odavno zaboravio. Prvo me je stariji gospodin sa strane mrtav ’ladan upitao: „A šta ja da radim?“ Nisam imao vremena za zbunjenost koja me je polako obuzimala. „Sedite, gospodine, na te stolice za čekanje iza vas i budite mirni, pa ćete sve ovo moći da pričate unucima kao anegdotu.“ Zatim me je mlađi lik za telefonskom govornicom upitao: „Je l’ ja da prekinem razgovor?“ – „Ma jok, samo ti nastavi. Ne smetaš ti meni, ali se ne pomeraj.“ Krajem uva uhvatih kako izgovara nekome sa druge strane veze: „Zamisli, upravo pljačkaju ovu poštu. I tako kažeš, za nju…“