Петар II Петровић Његош

Судба наша отрова је чаша;
вјечне судбе свети су закони,
ц'јела бића њима су покорна.
Види човјек своје заточење,
помало се прве славе сјећа
и полети небу како муња;
ал' га смртни ланац заустеже
докле рочно одстоји сужанство.
Стога смртни најсјајни поете
с вратах неба у пропаст падају.“

Њихово ће кратко заточење
бит им тужно непостојној души:
са плачем ће на земљу падати,
са плачем ће на земљи живити,
са плачем се у вјечност враћати,
мучитељ ће један другом бити,
сваки себе поособ највећи

њ ратује човјек са човјеком,

у њ ратују дневи са ноћима,

у њ ратују дуси с небесима. 2510

Т’јело стење под силом душевном,

колеба се душа у тијелу.

Море стење под силом небесном,

колебљу се у мору небеса;

волна волну ужасно попире, 2515

о бријег се ломе обадвије.

Нико срећан, а нико довољан,

нико миран, а нико спокојан.

Све се човјек брука са човјеком:

гледа мајмун себе у зрцало! 2520