Johan Volfgang Gete

opet sam iskusio da nesporazumi i odugovlačenja stvaraju u svetu možda i više zapleta no pakost i lukavost.

bog sveti zna što li ih je takve satvorio! – svim žarom uobrazilje da prizivaju uspomenu na prohujale jade, mesto mirno da podnose sadašnjost ravnodušnu

nesporazumi i odugovlačenja stvaraju u svetu možda i više zapleta no pakost i lukavost.

Ali i u običnome životu nepodnošljivo je kad se zaori, ama za svakim koji je učinio kakvo iole slobodno, plemenito neočekivano delo: „Taj je pijan! Taj je pomerio pameću!“ Oj, vi trezveni, neka vas je stid! Oj, vi mudri, sram vas bilo

Sve, sve, ali ljubav; ničega kao ona na ovome belome svetu da čoveka nužnim učini

Jeste, ja sam samo bludeći putnik, gost i došljak na ovoj zemlji! A zar ste vi nešto više?

Koliko samo puta uljuljkujem uzavrelu svoju krv da se stiša, jer ništa još video nisi tako neujednačeno i nepostojano kao srce ovo. Dragi moj prijatelju, tebi zar to da kazujem, tebi koji si tako često morao da podnosiš prave pravcate muke gledajući me kako prelazim iz tuge u razuzdanost, iz slatke sete u razornu strast. A i pazim ga ja, to srdašce svoje, kao kakvo bolesno dete; što god mu se prohte, želja mu se ispuni. Samo nikome o tome ne pričaj; ima ljudi koji bi mi to uzeli za zlo.

Kako sam sav radostan što sam otputovao! Što ti je srce ljudsko, premili prijatelju! Ostaviti tebe, koga toliko volim, sa kojim sam bio nerazdvojan, pa radostan biti! Znam, opraštaš mi. Zar mi nije sva ona druga poznanstva sudba prosto namerno tako izabrala, samo da bi srce, kao moje što je, zebnjom mogla da uzrujava?

Sukobi sa stvarnošću ne vode ka otrežnjenju, već ka melanholiji, pasivnosti, želji za smrću kao drugim načinom postojanja i nestajanja u beskonačnosti.

Čak je i Laza Lazarević 1881. godine objavio pripovetku Verter, parodiju Geteovog dela, u kojoj opisuje Jankovu nesrećnu ljubav prema Mariji, mladoj udatoj ženi koju poznaje od detinjstva.