Dorte Nors

On­da se za­va­lio i ob­ja­snio mi da se ne bi usu­đi­vao da uju­tru otvo­ri oči ako bi svet bio ona­kav ka­kvim mu se po­ne­kad uči­ni.

Ma­hom je to sma­tra­la sa­mo­pot­ce­nji­va­njem ili ako ni­šta dru­go, pu­kom lju­ba­zno­šću, i ni­je ih ozbilj­no shva­ta­la za­to što ni­je raz­u­me­la da lju­di mo­gu da ima­ju ne­pri­ja­tnu sliku o se­bi a da isto­vre­me­no ne že­le da se me­nja­ju

Mo­žda su ma­sni­ce sa­mo na­čin da se bo­ji pre­ko li­ni­ja?

Mi­na ka­že: Ne mo­gu stal­no da bu­dem ti­ha.
Mi­na ka­že: Tre­ba­lo bi da mo­gu da od­lu­ču­jem ka­da ću bi­ti gla­sna.

Mi­na uzi­ma gi­ta­ru.
Mi­na svi­ra ne­što ba­rok­no.
Mi­na svi­ra što ti­še.
Su­sed san­da­la­ma lu­pa u zid.
Mi­ni je po­tre­ban pro­stor za ve­žbu.
Mi­ni je po­treb­na si­gur­nost u ži­vo­tu.
Mi­ni ne­do­sta­je zvuk.

Mi­na vo­li mo­re, ga­le­bo­ve, so.
Mi­na je za­i­sta lju­bi­telj vo­de

Mi­na ipak ima mu­zi­ku.
Mu­zi­ku ni­ko ne mo­že da joj odu­zme.
Mu­zi­ka je eg­zi­sten­ci­jal­na slam­ka spa­sa.

Sve ima kraj.
Gli­sta ih ima dva.