Ивана Нешић

некако пронашла своју најбољу другарицу Ању, која је таман била загризла бухтлу с чоколадом.
„ Ања, знаш ко ми је рекао да једва чека подкаст!“

Нећеш се стрепње решити тако што је игноришеш. Мораш да се суочиш с њом. Мораш да упознаш шта је то чега се плашиш. Јер ако не знаш шта је – бескрајно је велико. А ако откријеш, део по део, проблем ће се смањивати, док не остане само то што јесте. А то што јесте – обично је нешто с чиме можеш да изађеш на крај.

Нећеш се стрепње решити тако што је игноришеш. Мораш да се суочиш с њом. Мораш да упознаш шта је то чега се плашиш. Јер ако не знаш шта је – бескрајно је велико. А ако откријеш, део по део, проблем ће се смањивати, док не остане само то што јесте. А то што јесте – обично је нешто с чиме можеш да изађеш на крај.“

И онда више нећу осећати трему?“

„О, хоћеш. Али није наш циљ да не осећамо, већ да видимо чему нас та осећања уче. А твоје осећање стрепње и треме само је покушавало да те научи да се боље спремиш.“