Jasmina Milenković

Nika­da nećeš biti dobar u neče­mu što ne voliš

Cilj nika­da ne oprav­da­va sred­stva, i ko god veru­je da je spo­so­ban da odlu­ču­je o živo­ti­ma dru­gih, može na kra­ju pove­ro­va­ti da ima pra­vo da odlu­ču­je o bilo čemu.

Dok sam saža­lje­vao Pasto­ru, shva­tio sam da je saža­lje­nje loš save­znik požu­de,

Dok sam se peo uz ste­pe­ni­ce, srce mi je iska­ka­lo iz gru­di, a ipak se na šestom ste­pe­ni­ku stvar­nost okre­nu­la oko sebe, i kao da su bes­kraj­ni zup­ča­ni­ci jed­ne slo­že­ne, izu­zet­no deli­kat­ne maši­ne u tre­nu škljoc­nu­li da obja­ve da se, koli­ko god to i meni samom bilo neve­ro­vat­no, Her­man Vela­skes Mar­tin upra­vo vra­tio kući.

Sadi­la je hor­ten­zi­je, gera­ni­ju­me, raz­ne vrste ruža, ali je većinu vre­me­na pro­vo­di­la u sta­kle­ni­ku, jer je tamo ima­la kutak u kome se bri­nu­la za sop­stve­ni rasad­nik. Uzga­ja­la je patu­lja­ste karan­fi­le, muš­ka­tle, bego­ni­je, aro­ma­tič­ne bilj­ke, i pre nego što bi i

Naj­vi­še sam vole­la glo­bus. Pro­vo­di­la sam sate i sate gledajući ga, tražeći ime­na, okrećući ga, razmišljajući o svim mesti­ma na koja bih mogla da otpu­tu­jem kada odra­stem, zami­sli­te samo, ja koja nisam otiš­la dalje od Sjem­po­su­e­lo­sa do Madri­da i od Madri­da do Sjem­po­su­e­lo­sa. Tako­đe mi se veo­ma svi­đa­la knji­ga koju je ima­la o bilj­ka­ma, jer je papi­rom obe­le­ži­la stra­ni­ce na koji­ma se poja­vlju­ju vrste koje smo ima­li u sta­kle­ni­ku, s nji­ho­vim ime­ni­ma na latin­skom, save­ti­ma kako se bri­nu­ti o nji­ma, crte­ži­ma nji­ho­vih listo­va, tuč­ko­va, cve­to­va...

Ali nika­da je nisam zabo­ra­vi­la, nisam zabo­ra­vi­la kakav je svet bio pre, kada je moj život bio pun stva­ri, dra­go­ce­nih pred­me­ta, baj­ko­vi­tih pri­ča, magič­nih reči, kao Seva­sto­polj, i

Fran­cu­ski jezik, ta suro­va spra­va za muče­nje koja mi je zagor­ča­la detinj­stvo, posta­la je glav­no oru­đe mog sva­ko­dnev­nog živo­ta.

Fran­cu­ski jezik, ta suro­va spra­va za muče­nje koja mi je zagor­ča­la detinj­stvo, posta­la je glav­no oru­đe mog sva­ko­dnev­nog živo­ta.

Men­tal­na bolest je naj­go­ri zatvor koji posto­ji. To je zatvor koji se zaklju­ča­va iznu­tra, koji čove­ka zaro­bi i više ga nika­da ne puš­ta, odu­zi­ma mu sve što ima, čini da ga sop­stve­na poro­di­ca i lju­di koji ga vole omr­znu. Niko nije zain­te­re­so­van da bri­ne o dušev­nim bole­sni­ci­ma, to zna­te, druš­tvo radi­je bira da se pona­ša kao da ne posto­je, dovo­de nam ih ovde, osta­vlja­ju ih same, i najčešće se više nika­da ne vra­te da ih vide.