Marko Vidojković

Ubicu su u dnevniku na njegovoj televiziji jednom prilikom, kao slučajno, potpisali sa „predsednik Srbije“,

Uključujem blinkere i sirenu, kao neku vrstu lične parade kroz svet mrtvih. Gazim gas do daske.

Tri čoveka nisu bila zajedno, već su sedeli svaki na po jednom duplom sedištu, što nije bio slučaj sa dve devojke koje su sedele jedna pored druge i razgovarale. U stvari, jedna je govorila, a druga trpela.

Devojke su izašle na sledećoj stanici ne udostojivši me pogleda, iako sam iz sve snage bacao farove. Farovi su bili prašnjavi.

U stvari, sve u životu je tako. Sve dođe i ode, pa onda dođe nešto drugo i ode, i tako je sve dok ne crkneš.

Oko nas su bili pokošeni travnjaci, auto-putevi, traktori, kamioni, kućice, zgrade, nadvožnjaci i, dok si rekao keks, mi smo bili već sasvim blizu tla, da bismo ga sledećeg trenutka i dotakli, posle čega je avion počeo da koči.

Pošto niko nije prilazio kupatilu, odlučio sam da na istoj poziciji sačekam novi nalet sreće. Bolje među govnima, nego među ljudima.

„Ma, evo me.“

„Šta je? Prpa? E, zato Petar Kraljević nigde ne leti. Nije to normalno, da čovek leti“, zaključio je i upalio motor.

„Nije normalno ni da čovek sedi, a da se kreće šezdeset na sat“, promrmljao sam kad smo stigli do prvog semafora.

„Nemam pojma kako se zove. Izvini.“

„Dobro, vrati se za sto. Bićeš u toku.“

„Već sam izludeo što ne mogu da nađem kombinaciju i eto tebe. Anđeo“, potapšao me je po ramenu i vratio se ručku.

Odmakao sam se ka vratima koja su vodila na bazen. Pozvao sam Džefa mobilnim.

Lepo kažu oni reperi – u raju je lepo, a u paklu ekipa.“