Teri Pračet

Đubrište koje su nazivali domom, i takođe užinom, nalazilo se iza Univerziteta, a to je na kraju krajeva univerzitet za čarobnjake.

Kao što reče neverovatni Moris, bila je to obična priča o ljudima i pacovima. Najteže od svega bilo je odrediti ko su tu ljudi, a ko pacovi.

„E pa, Slasni“, reče Pozor Pasulj dobrodušnim glasom, „mislim da je strah od senki došao zajedno s pameću. Tvoj um prepoznaje da postojiš ti, i postoji i sve što je izvan tebe. Dakle, sad se ne plašiš samo onoga što vidiš i čuješ i njušiš nego i onoga što... na neki način... vidiš u glavi. Ako naučimo da se suočimo sa senkama izvana, lakše ćemo se boriti sa senkama u samima sebi. I tako ovladaš svom tamom. Velik je to korak. Svaka čast.“

Njegov deda uopšte nije sanjao o parama. Nije čak ni znao šta su pare sve dok nije navršio petnaestu. Ali u određenim trenucima drveće je bilo potrebno, a na svu sramotu, mislio je Haime, njegova deca odrastaju razmišljajući o drveću kao gorivu za potpalu, dok će njegovi unuci o drveću misliti kao o delu istorije.

Ponekad su ljudska bića veoma slična pčelama. Pčele žestoko brane svoju košnicu, pod uslovom da se nalazite izvan nje. Kad jednom uđete, radilice otprilike pretpostave da je to uprava svakako odobrila pa ne obraćaju pažnju; razni nametljivi insekti uspeli su da ostvare sebi medenu egzistenciju zahvaljujući toj činjenici. Ljudska bića se jednako ponašaju.

Možda su svi videli ono što su im umovi dobili uputstva da vide, jer ljudski um nije sposoban da vidi Rat, Glad, Zagađenje i Smrt kada oni ne žele da budu viđeni i toliko se izveštio u tome da ih često ne primećuje čak ni kad ih na sve strane ima u izobilju.

Da sam ja glavni, pokušô bi’ da izvedem da ljudi žive mnogo duže, kao matori Metuzalem. Bilo bi to mnogo zanimljivije i mogli bi da počnu da razmišljaju o svemu onome što rade životnoj sredini i ekologiji, jer bi i dalje bili tu i za sto godina.

„Ne vidim zašto bi bilo važno šta je zapisano. Ne kada su u pitanju ljudi. Uvek se može prežvrljati.“

Bio je nenapadan; njegovo prisustvo bilo je kumulativno. Ako biste malo porazmislili o tome, ustanovili biste da je svakako radio nešto i bio negde. Možda čak i razgovarao sa vama.

trudio se on koliko je mogao da im kratke živote učini što bednijim, jer mu je to bio posao, ali ništa što bi smislio nije bilo ni do kolena onome što su oni sami smišljali. Izgleda da su imali dara za to. To im je nekako bilo urođeno. Rađali su se u svetu koji im je bio protivnik u hiljadu malih stvari, a onda najveći deo svoje energije usmeravali na to da ga učine još gorim