Veljka Marković

… О, пријатељи моји!“, покадшто би узвикнуо у заносу, „не можете замислити каква туга и срџба обузимају вашу душу када велику идеју, коју одавно поштујете као светињу, дохвате невешти људи и извуку је на улицу пред глупаке какви су и сами, и наједанпут је нађете на тржници старежи, у прљавштини, наопако намештену, без пропорција, без хармоније – као играчку код неразумне деце – и не можете је више познати!

плод прве, радосне и још непомућене љубави“,

Поменућу само да је то био човек чак скрупулозан, то јест покаткад, па је стога често био тужан. У току двадесетогодишњег пријатељства с Варваром Петровном он је око три до четири пута годишње редовно западао, како је то у нашем кругу названо, у „жалост свесног грађанина“, то јест једноставно у суморност, али се онај први израз више свидео многопоштованој Варвари Петровној.