Jesper Jul

Škole su u istoj meri kao i porodice pogođene zaokupljenošću sobom, koja ne preza ni od sukoba i opštom nesigurnošću, a crkva u mnogim zemljama ima problema da svoje nesumnjivo pozitivne vrednosti prenese na takav način da ljudi osete da se one odnose na njih.

četiri oslonca koji su važni za blagostanje porodice i koji deci pomažu da razviju zdrav osećaj sopstvene vrednosti: ravnopravno dostojanstvo, integritet, autentičnost i odgovornost.

Roditelji iz posleratnog doba svoje „ne“ mogli su da obrazlože teškom ekonomskom situacijom, ili društvenim konsenzusom oko vrednosti. Najveći broj današnjih roditelja ne može više da posegne za tim argumentima – argumentima koji imaju spoljni karakter. U sopstvena vrednosna merila pouzdaju se tek retko. Ovo poslednje povezano je s tim što se vaspitanje dece pre pedeset godina zasnivalo osamdeset odsto na moralu i dvadeset odsto na znanju. Danas je obrnuto. Naše znanje o deci u proteklih trideset godina takoreći je eksplozivno naraslo, pošto za njih pokazujemo veće interesovanje nego bilo koja druga generacija dosad

Suprotnost diktaturi roditelja je diktatura dece. Alternative predstavljaju ravnopravno dostojanstvo i lična odgovornost

Porodica u kojoj jedni obavljaju svoj posao, dok ga drugi odbijaju, nije ravnodostojna zajednica.

Razlika između preuzimanja odgovornosti i obavljanja određenog posla veoma je velika. Odgovornost stalno zahteva velike količine mentalne energije, dok poslovi zahtevaju samo onoliko energije koliko je neophodno da se obave. U

Kada roditelji deci preotmu svu ličnu odgovornost, ona reaguju tako da postaju društveno neodgovorna

Pravila tržišta i njegova (nepostojeća) slika čoveka, nisu, međutim, prikladni kao vrednosna osnova za porodicu, mada u sve većoj meri utiču i na našu predstavu o privatnom prostoru. Mogućnost da zasnuju partnerski odnos ili porodicu za mnoge mlade ljude zavisi od sposobnosti da sebe prodaju na tržištu – bilo u diskoteci, na internetu, ili na drugim mestima na kojima osobe u potrazi za partnerom isprobavaju svoju tržišnu vrednost.

Često previđamo potrebu drugih da im se ukaže neka pomoć, mada mislimo da uzajamna pomoć predstavlja jednu od ključnih funkcija unutar porodice. Da to nije slučaj, mogli bismo se zadovoljiti zlatnim pravilom iz Biblije: „Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe“. To jest: „Postupaj prema drugima onako kako bi voleo da postupaju prema tebi“. Već generacijama problem leži u tome što većina ljudi duboko iznutra ne voli sebe i loše se ponaša prema sebi. Iskustvo mi govori da to nema nikakve veze s lenjošću ili nezrelošću pojedinca, već s nekom vrstom kolektivne nezrelosti – naš psihološki i društveni razvoj izgleda ne može da održi korak s razvojem sveta.

U vreme kad sklapamo čvrsta partnerstva, ili zasnivamo porodice, većina nas je nezrela. Ovo nezrela ne treba shvatiti u smislu „detinjasta“, ili kao kritiku, već kao konstataciju da sebe i dalje ne poznajemo dovoljno i da imamo nedovoljan uvid u oba oblika svog ponašanja – i konstruktivno i autodestruktivno.