Daniel Defoe

nesumnjivo, oni koji daju siromašnima posuđuju Gospodu i On će im to vratiti, oni koji dovode u opasnost sopstvene živote da bi dali sirotinji i da bi sirotinji olakšali i pomogli u bedi kakva je ova, mogu se nadati da u svom delu budu zaštićeni.

Kakva je nepromišljena narav naših ljudi (da li takva jeste ili nije po čitavom svetu, nije moj posao da istražujem) video sam jasno kako onda kada su se pred prvim strahom od zaraze ljudi počeli da kriju jedni od drugih, da beže iz kuća i iz grada u neizmernom i, kako sam mislio, neopravdanom strahu, tako i sada, kako se ovo opažanje raširilo, to jeste da boleština više onako ne zahvata, a da kada zahvati više nije tako smrtonosna, i videvši da se mnoštvo naroda svakodnevno oporavlja, obuzela ih je takva nepromišljena hrabrost i postali su tako nebrižljivi o sebi kada je u pitanju zaraza da nisu marili za kugu ništa više nego za običnu groznicu, uistinu ni toliko. Ne samo što su odvažno išli u društvo onih sa tumorima i gukama na sebi i tako postajali očigledno kužni, već su jeli i pili sa njima, štaviše, išli im u kuće da ih posete i čak, kako sam čuo, u sa

opet će priča na mnogo načina biti korisna jer, nadam se, nikada se ne može reći da od pripovedanja nema koristi