Margaret Atvud

zar najbolja umetnička dela nisu nastala upravo iz očajanja? Zar umetnost ne predstavlja uvek izazov Smrti? Prkosno podignut srednji prst na ivici provalije?

Odbor je izglasao poništenje tvog ugovora. Kao umetničkog direktora.“

mene, čitav festival bi propao! Donatori bi se razbežali, glumci bi odustajali, pozatvarali bi se skupi restorani, prodavnice suvenira i prenoćišta a gradić Mejkšiveg ponovo bi utonuo u beznačajnost

, za ime boga!“, reče Feliks. „Ta politička korektnost je davno prevršila meru! U tekstu piše da je on nakazan! Naprotiv, u današnje vreme Kaliban je omiljeni lik, svi su na njegovoj strani, ja sam samo...“

Zašto si to radio, dođavola?“, upita Feliks. „Zašto si ih krio? Nisam dete.“

„Loše kritike te ljute“, rekao je Toni. „A onda se istresaš na radnicima. To kvari atmosferu.“

„Nikad se ne ljutim!“, viknu Feliks.

moja Bura“, reče on. „Biće postavljena na scenu?“ Već je počeo da preklinje. „Bar to?“ Njegovo najbolje delo, njegovo čudesno blago, odbačeno. Zgaženo. Izbrisano.

„Plašim se da neće“,

Tvoje lične stvari iz kancelarije čekaće te kod auta. Uzgred, trebaće mi tvoja propusnica. Kad budeš spreman.“

Jedva primetno je klimnuo glavom, slegnuo ramenima – klimanje glavom kao izraz moći, sleganje ramenima kao izraz moći – i Feliksa su uljudno ali odlučno ispratili do parkirališta, sa dve čelične ruke tik pored njegovih laktova.

Žao mi je što tako misliš“, reče mu Loni. „Mislio sam da ćeš hteti da zadržiš ovo.“ Gurnuo je ogrtač, bradu i štap ka Feliksu, koji ga je samo besno gledao, ruku mlitavo spuštenih niz bokove. Bio je to neprijatan trenutak. Loni je bio iskreno potresen.

„I ovo“, reče Loni, pružajući mu kesu. „To je tvoj scenario. Za Buru. Sa tvojim beleškama. Bio sam slobodan da ga pogledam... predstava bi bila izvanredna“, nastavi on drhtavim glasom. „Možda će ti jednog dana zatrebati.“

„Lupaš gluposti“, odgovori Feliks. „Ti i onaj smrad Toni uništili ste mi karijeru, i ti to znaš. Mogao si komotno da me izvedeš napolje i pucaš.“ To je bilo preterivanje, ali je Feliks osetio olakšanje što je, u sopstvenoj muci, dobio priliku da nekom drugom natrlja nos. Nekom mekog srca i slabe kičme i stoga podložnom natrljavanju nosa, za razliku od Tonija.