Jurij Gagarin

Ali neko nejasno predosećanje, očekivanje nečeg značajnog, još tada se rađalo u meni.

Lansiranje! Kratka komanda, poput pucnja. Kroz plamen koji je izbijao iz mlaznica i kroz buku motora koji su sve jače tutnjali, činilo se da se visoki i teški trup višestepene rakete nerado uzdiže nad platformom za lansiranje. Raketa je, poput živog i razumnog bića u

nekakvom dubokom razmišljanju, na sekundu ili dve podrhtavajući visila nad tlom, a onda je odjednom neuhvatljivo, ostavivši iza sebe besni vrtlog vatre, nestala iz vidokruga. Na nebu je poput ukrasa ostao njen sjajni trag. Sve se odvilo onako kako sam i očekivao.

– Tako ćemo i tebe ispratiti, Jurije! – rekli su mi drugovi.