Žarko Radaković

Ali ja i dalje ponavljam, sve što znam o fotografiji naučio sam od Petra Katanića.

Kada znate čoveka u koga ste imali toliko poverenja, onda niste morali da znate ono što je on već znao da uradi.

Budnost, ako je više od probuđenosti (iz mamurluka), postoji samo još u nejasnim oblicima.

Fotografija je i dalje mera našeg postojanja. Ona precizno i sa odanošću beleži naše mesto, odnosno daje nam potvrdu da smo nešto više od pukog izgovaranja reči.

Na kraju od svega jedino ostaje smrad. Sve se raspada. Sve teži da postane nešto drugo. Sve pokušava da dosegne najviši mogući balans. Sve zamišlja drugačiji svet. Sve nastoji da se prilagodi svemu što ga okružuje. Sve je ništa, ništa je sve.

Na kraju od svega jedino ostaje smrad. Sve se raspada. Sve teži da postane nešto drugo. Sve pokušava da dosegne najviši mogući balans. Sve zamišlja drugačiji svet. Sve nastoji da se prilagodi svemu što ga okružuje. Sve je ništa, ništa je sve.

Cvokoćem usred jula, spustila se na mene strahovita hladnoća, uskoro će da me pokrije mrak i zalud će me Žarko tražiti, mene nigde neće biti, samo će se čuti odjek mojih koraka koji će zapravo biti otkucaji nečijeg srca jer ja sve ovo vreme stojim u mestu, ne usuđujem se da koraknem jer mi nešto kazuje da sam došao do kraja konca i da više nemam šta da kažem osim da izrazim veru u snagu fotografije i da pritisnem na dugme svog foto-aparata iako će u mraku jedina slika biti mrak.

Takva „konstelacija“ pasivnog praćenja zbivanja u okruženju pratila me je dugo. Kao da nikad ništa nisam rekao. Kao da i nisam imao šta da kažem. Kao da sve te filmove nisam ni gledao, nego sam prvi put o njima bio informisan baš slušajući Zoranove reči.

Dole, na „našem dvorištu“, kokoške su se okupljale oko Kročeove knjige u travi. Jedna kvočka je sa razlistalih stranica kljucala slova

„Da“, kažem sebi u sobi koja je prazna kao ljuska od oraha. Ili kao kora isceđene pomorandže.