Branko Rosić

Otac već duže vreme nije ništa pričao. Samo je dugo gledao u mene dok sam mu prenosio vesti iz spoljnog sveta, koje on nije registrovao. Bilo je to logično jer u zaustavnom vremenu života i u poslednjoj sudijskoj nadoknadi sudbine vesti iz TV dnevnika, pa čak i one iz porodice, postaju daleke i bespotrebne.

Štrčao sam, ali skandinavska kultura prigušuje špijunažu tuđih sudbina ili je za te sudbine potpuno nezainteresovana. Slobodno sam mogao da iskrvarim od samoće u najvećem šoping molu u Kopenhagenu, a to nikog ne bi uzbudilo. Uostalom, zapadna kultura smatra samoću domaćom životinjom. Zabrinuta je zbog nje u sociološkim istraživanjima i umetničkim filmovima koje retko ko gleda. Ali niko nije umro od samoće. S druge strane, možda sam i ja za sve te parove bio neko ko hita ka kraju jedne avenije da bi se susreo sa svojim parom.

A da mogu, bilo bi to potpuno zadovoljstvo. Barem za mene. Obožavam kucanje sata.