Rodžer Zelazni

Odmahnuo sam glavom.

„Ovo ti je kao poslednje poglavlje Alise“, rekoh. „Ako viknem ’Vi ste samo špil karata!’, svi ćemo, imam osećaj, odleteti u vazduh i postati gomila ofarbanog kartona. Ne idem s vama. Ostavite me ovde. Ionako sam samo džoker.“

Pored toga, volim biblioteke. Nekako mi je ugodnije i bezbednije sa zidovima od reči, divnih i mudrih, posvuda oko sebe.

Planine su nastavljale svoj marš prema moru, usput narastajući sve više i više, i na pleća primale promenljivi plašt od zelenih, rozikastih, purpurnih, zlatnih i indigo nijansi.

„Ali hteo je da nas pokrade.“

„Zar ne reče ti ono da si jednom ubio čoveka radi para cipela?“

„Jeste, ali to je drugo.“

„Po čemu?“

„Mene nisu uhvatili.“

Zasmejah se. Ovo me je potpuno oborilo s nogu i nisam mogao da se zaustavim. On je delovao kao da mu idem na živce, potom zbunjeno. Onda je i sam prsnuo u smeh.

Knjige su mi još bile u policama. Niko osim prijatelja neće ti pokrasti knjige.

Ambere, Ambere, Ambere… Pamtim te. Nikad te više neću zaboraviti. Pretpostavljam da, u dubini duše, nikad i nisam, za sve one vekove svoga lutanja Zemljom u Senkama, jer često su me noću, u snovima, progonile slike zelenih i zlatnih kula i tvojih prostranih lučnih terasa. Sećam se širokih šetališta i cvetnih tremova, crvenih i zlatnih. Sećam se tvog miomirisnog vazduha, i hramova, palata i skrivenih vrtova koje čuvaš, čuvao si, čuvaćeš zauvek u sebi. Ambere, besmrtni grade po kom je svaki drugi grad uobličen, ne mogu te zaboraviti, čak ni sada, niti zaboraviti onaj dan na rebmanskom Nacrtu kada sam se setio tebe unutar odraza tvojih zidova, odmoran posle jela nakon gladovanja i Muarine ljubavi, ali ništa se nije moglo porediti sa zadovoljstvom i ljubavlju sećanja na tebe; i čak i sada, dok stojim i gledam u Dvore Haosa, i pričam ovu priču jedinom koji je prisutan da je čuje i možda ponovi, da ne bi umrla sa mnom tamo unutra; čak i sada, sećam te se s ljubavlju, grade kojim sam bio rođen da vladam…

Nemirno spava krunisana glava.

„Silazite s uma ili se penjete?“, upita on.

„Podsetio si me na onaj stih iz Svete knjige: Arhanđel Korvin hodiće pred olujom, s munjom na prsima svojim… Da se ne zoveš slučajno Korvin?“

Samo polako, rekoh sebi, rešavaj probleme jedan po jedan, kako budu iskrsavali. To je sve. Razvedi osećanja od nagađanja, ili im bar dodeli odvojeno izdržavanje.