Karta soli i zvezda

Kako to da ljudi uvek imaju samo jedan jezik za tugu?

„Da li ikada prestaje taj osećaj da je zemaljska kugla jedan ogroman živac? Da kuda god da kročiš, mrtvi to osećaju?“

Ali teme mi damara, prsti mi se tresu, a u glavi brojim rasturene porodice koje sam videla. Brojim očeve koji nedostaju, pokopanu braću, njih što daju oblik i dah onima koji su ostali, i pitam sebe koliko puta možeš izgubiti sve pre nego što se otvoriš za ništavilo.

Glas joj je hrapav i tih, svaka reč istančana. „Niko ne vidi budućnost“, kaže. „Niko ne zna šta je planirano. Ali bezbednost nije u tome da ti se nikad ne desi ništa ružno. Ona je u znanju da nas ružne stvari ne mogu razdvojiti. Razumeš? Nije važno šta se dešava. Tvoja porodica te i dalje voli, a sve možeš da prebrodiš ako to znaš. Kraj mene si bezbedna. Kraj mame. Kraj Boga. Ništa ne može to da ti oduzme.“ Prelazi prstom po mom obrazu i nudi mi porub svog hidžaba. „Sad obriši suze.“

„Čovek sam bira ono što ga određuje. Ne mora da ga odredi to što je izbeglica.“

nije li ono najvažnije što vidimo u Bogu zapravo ono što vidimo jedni u drugima.

„Ne zaboravi“, dodaje, a Ebu Said gleda naviše dok prevodi, pomalo zastajkujući, „priče olakšavaju muku živima, a ne onima što umiru. Ljudi uvek misle da umiranje boli. Ali nije tako. Nas boli život.“

Majčino lice izobličilo se u žig zaprepašćenja, radosti i čuda. Širom je raskrilila ruke i Ravija pade u njih kao u duboku vodu, toplu, sveobuhvatnu, vodu koja oduzima dah.

Pritiskam šakama lice. Postala sam neko kog ne prepoznajem. Nos mi je oštro brdo, usne su mi punije. Izvajali su me ti kilometri. Vreme ima ruke skulptora. Čak ih i ne primetimo.

Sviće jutro. Jusuf posmatra tamu. Ja se držim za tu ogromnost poda mnom, za tu veliku dobrotu. Žmurim i zamišljam da sam i dalje onaj plavi kamenčić što spava u zemlji, čekam Boga da glačanjem otre so sa moje kože.