Gospođo, quo vadis?

nazvati sebe srećnim znači prizivati propast

„Život je mlinski kamen, a da li će te ispolirati ili samleti zavisi od toga od čega si napravljen

, uglavnom film noir varijante

da li je bolje misliti ono što govoriš, ili govoriti ono što misliš. Ili, još bolje – da li je uputnije voleti kako živiš ili živeti kako voliš.

Život je ono što nam se dešava dok smo zauzeti pravljenjem drugih planova

Ovo ne opovrgava moju ljubav prema mom bivšem mužu: ljubav je postojala i, u nekom izmenjenom obliku, sigurna sam da će uvek postojati. Ljubav ume da dođe sa brigom, sa navikom, sa dužnošću. Ali ni ljubav nije dovoljan razlog da čovek dobrovoljno izgubi sebe: jer ko je zapravo taj ko voli – ako u nama nema nas? Ako u nama nema nas – ko je, onda, taj koga volimo?

Šta onda znači sedeti na ogradi i razmišljati dok ne padnemo sa nje? Sve dok hodaš i negde ideš, a glava ti je na ramenima, dobro si prošla

kako stvari kojih imamo malo – izgledaju dragoceno. I kako, onda kada ih imamo previše, počinju da gube na vrednosti

Možda stvar nije u tome sa kim čovek stari. Možda je važnije pitanje da li ću ostariti ponosna na sebe, ili postiđena sobom

Nisam ja sebi nikada bila nevažna, uopšte nisam jedna od onih majki koje žive samo za i kroz decu. Imam previše ega za tako nešto.