Jedi, moli, voli

Želiš li zaista nekoga da upoznaš, moraš se razvesti od njega.“

Iako ne i teološki, kulturološki, ja sam hrišćanka

Luiđi Barcini u svom remek-delu Italijani iz 1964. (koje je napisao kad se umorio od toga da stranci pišu o Italiji i da je ili preterano vole ili preterano mrze) probao je da objasni svoju kulturu.

Vaše emocije su robovi vaših misli, a vi ste robovi svojih emocija.

Ali živeti zauvek sa srodnom dušom? Ne. Suviše je bolno. Srodne duše se javljaju u životu samo da ti otkriju drugi sloj tebe, a onda mogu da odu. Hvala bogu što je tako. Tvoj problem je to što ne možeš ovog da pustiš.

Jedna od mojih prvih cimerki u ašramu bila je sredovečna Afroamerikanka, posvećena baptistkinja i instruktorka meditacije iz Južne Karoline.

Jogini pak kažu da je ljudsko nezadovoljstvo puki slučaj pogrešnog identiteta. Nesrećni smo zato što mislimo kako smo samo pojedinci, sami sa svojim strahovima, manama, ozlojeđenošću i moralnošću.

Frojdovci kažu da je nesreća neizbežan ishod sukoba između naših prirodnih nagona i civilizacijskih potreba.

No našla sam iskru sreće kad sam počela da učim italijanski, a kad osetite i bledu mogućnost sreće posle tako mračnih vremena, morate tu sreću uhvatiti za gležnjeve i ne puštati je dok vas ona izvlači iz mraka – to nije sebičnost već dužnost. Dat vam je život; vaša dužnost (a i pravo kao ljudskog bića) jeste da u životu nađete nešto lepo, ma kako ono bilo malo.

Želim ono što su Grci zvali kalos kai agathos, jedinstvena ravnoteža dobrog i lepog.