Tes od roda D’Erbervila

Posmatrajući šta Tes nije, prevideo je šta ona jeste i zaboravio da manjkavo može biti potpunije od celog.

Izvan njegovog domašaja okruženje može biti žito, slama ili haos; njemu je to sve bilo jedno isto. Kad bi ga neki dokoni meštanin upitao kako naziva sebe, odgovarao je kratko: „Inženjer.“

I kao što su sve do jedne bile grejane spolja suncem, tako je svaka nosila u svojoj duši i jedno lično sunašce koje ju je zarilo; neki san, neku naklonost, neku zabavu, ili makar neku daleku i nedosežnu nadu koja, iako možda gine i strada, i dalje živi, kao što žive nade.

„Rekla sam da neću više ništa uzeti od vas, i neću – ne mogu! Kad bih s time nastavila, uistinu bih bila vaša robinja, a ja to ne želim!“

Koja žena, zbilja, čak i među najvernijim privrženicima istine, veruje u obećanja i pretnje Reči u onom smislu u kom veruje u svoju decu, i koja ne bi bacila svoju teologiju u vetar ako bi pretezala protiv njihove sreće?

Ali nije mu bilo lako da sprovede u delo svoju odluku da joj nikad ne prilazi. Ka njoj ga je gonio svaki damar njegovog bila.

Mnogi su, ne samo Ejndžel, naučili da veličina života nije u spoljašnjem obimu, već u njihovim subjektivnim iskustvima.

U životu postoje protivteže i nadoknade; pa je tako događaj koji je od nje napravio upozorenje društvu takođe trenutno napravio od nje i najzanimljiviju ličnost u selu u očima mnogih.

Najveći deo te nesreće izrodili su njeni konvencionalni stavovi, a ne urođena osećanja.

Dovoljno je to što se u datom slučaju, kao što biva s milionima, nisu našle dve polovine savršene celine jedna naspram druge u savršenom trenutku; odsutni parnjak lutao je nezavisno Zemljinim šarom i u tupoj neosetljivosti čekao da bude prekasno