Kruna ponoći

„Ako te puste“, kazala je Kaltejn dok su i jedna i druga zurile u crnilo svog zatvora, „postaraj se da jednog dana budu kažnjeni. Svi do poslednjeg.“

Ali smrt je njena kletva i njen dar, i smrt joj je tih dugih, dugih godina bila dobra prijateljica.

„Želja i potreba su različite stvari.“

U tom trenutku, nakon deset dugih godina, Selena je pogledala Kejola i shvatila da je kod kuće.

„Kako se zvao?“

Stisla je usne, potiskujući sećanje na to kako je izgledao kada ga je poslednji put videla, sav slomljen na onom stolu. „Sem“, izustila je. „Zvao se Sem.“ Drhtavo je uzdahnula. „Ne znam čak ni gde su ga zakopali. Ne znam ni koga da pitam za to.“

Kejol nije odgovorio, a njoj nije bilo jasno zašto i dalje priča, ali reči su samo sipale iz nje. „Izneverila sam ga“, kazala je. „U svemu što je bilo bitno – izneverila sam ga.“

Dva mesta iznad Evalininog imena bilo je ispisano Mab. Elinina prababa. Ona je jedna od tri fejske sestre-kraljice: Mev, Mora i Mab. Mab, najmlađa i najlepša – kada je umrla – postala je boginja, sada znana kao Dijana, boginja lova.

Ostatak sveta se stišao do ništavila. U tom trenutku, nakon deset dugih godina, Selena je pogledala Kejola i shvatila da je kod kuće.

„Ne prilazite“, opet je prorežao.

„Povredite li je“, izustio je, glasom promuklim od žeđi, „pokidaću vas golim rukama.“
Bilo ih je trideset; polovina njih bila je naoružana do zuba – i svi su se okrenuli da ga pogledaju.
Iskezio se, iako ga je celo lice bolelo. „Samo je pipnite i ima da vas raščerečim.“

A svake noći nakon toga prelazio je prstima duž ožiljaka po njenim leđima, nemo dajući zakletvu za zakletvom da će se jednog dana vratiti u Endovir i srušiti ga kamen po kamen.