Bakarni bubnjevi

Smatrao sam da je to stvar higijene, a ne ideologije.

Ipak, moja žena je, videvši moje nezadovoljstvo, preporučila drugačiji put.

– Možda je ćilibar lažni trag. Milan Milivojević je želeo da dođeš do pravog pasusa. Sam kažeš da se ćilibar pominje samo u tom pasusu. Šta se još pominje?

Zgrabio sam svoj primerak Ognjene dece i u jednom dahu joj pročitao pasus. Uzeo sam papir i olovku i počeo da zapisujem toponime koji su se Neveni i meni činili kao mogući putokazi: Ali-paša, askeri, ribarski čamac, crkva Hristove krune od ružinog trnja, ruže, Georgije, Teodora, Raduna, rečni žal...

– Crkva Hristove krune od ružinog trnja... – Nevena je odsutno ponovila petljajući nešto po kuhinji.

– Jedino je sigurno da to nema nikakve veze sa rozenkrojcerima!

Na taj način bi ispalo da su pisci pretendenti na mesto i funkciju kosmotvorca, iako je za svakog pisca karakteristično da nikada ne bi napravio svet ni najmanje sličan ovome – pre svega, kada je neko zadovoljan životom i nesvestan tragične pozicije demijurga, tvorca, on se lepo zaposli u banci ili pošti, a ne zamajava se nesavršenošću sveta čiji je deo

Kada se, dakle, rađaju odluke i jesu li one odluke ili samo treperavi nadražaji, mehanofizičke reakcije nerava koji svojom perkusijom stvaraju nove prolaze, kanališu nove koloseke i otvaraju staze kojima se potom kreće

više nema mesta za neopredeljeni intelektualizam

Kaulijak, Sindidun, Singidunum, Singidon, Darul Džihad, Weissenburg, Alba Graeca, Beograd, Veligradi, Alba, Fejervar, Castelbiancho, Nandoralba, Nandorfejervar, Landorfejervar, Veligradon, Veligrada, Belogrados poleos... ne grad, ne bedem, već samo mesto bilo je i biće prava noćna mora.

Vaš problem je u tome što velika većina ne želi slobodu, čak je se boji. Mora se biti slobodan da bi se to postalo, jer sloboda je egzistencija

Ni pekar ne voli kada ga mušterije hvale zbog finih salveta, a niko ne pominje kifle

Sve ovo pričam zato što u životu ništa nije tako dosledno, tako linearno u naraciji kao u romanu. Ne ide uvek sve u istom pravcu, nošeno istim motivacionim sklopom. Život je, i u tome ga književnost naprosto ne može imitirati, ispunjen razlomljenim događajima, dramemama, događajima u događaju koji su često kontraindikovani u odnosu na osnovni tok.

Vidi ovu našu politiku... Verovô, ne verovô – trpiš i služiš. Ko zna gde je istina? Ne moraš ti da poveruješ, al’ ti oči poveruju pa dođe na isto.