Sestre Romanove

Život ima svoj značaj i bez udaje

Otac me moli da svima koji su mu ostali verni, kao i onima na koje bi ovi prvi mogli imati uticaja, poručim da ga ne svete, jer on je svakome oprostio i moli se za svakoga; ni sami ne treba da traže osvetu; valjalo bi da pamte da bi zlo koje je sada u svetu postalo time još moćnije, te da zlo neće biti pokoreno zlom – već samo ljubavlju.

„Ponekad deluje kao da nije preostalo snage da se izdrži, da ponekad ne znaš ni čemu da se nadaš, šta da poželiš“

Prolog

ODAJA PRVIH
I POSLEDNJIH VRATA
Tog dana kad su otpremili Romanove

To je poslednji put što je neko ko ih je voleo i služio, neko ko je živeo uz njih još od detinjstva, uopšte video sestre Romanove.

Strahovito se bojim da ne izgubim hrabrost“, saopštava ocu. „Mnogo se molim za vas […]. Neka vas Gospod Bog čuva, hrani, štiti od zla. Tvoja ćerka Tatjana, koja te žarko voli vo vjeki vjekov.“

e otežavaj mi bol, Tudels. Ovo je za mene najteži trenutak. Ti znaš koliko mi znači moj sin. A sada treba da biram između sina i muža. Ali ja sam se odlučila i treba da budem jaka. Moram ostaviti svog mališana i podeliti život – ili smrt – sa svojim mužem.

Voleo bih da umrem, mama; ne bojim se smrti.“ Sama smrt nije imala vlasti nad njime, jer njegov strah je bio izazvan nečim drugim. „Užasno se plašim šta bi ovde mogli da nam rade

Nikolaj i Aleksandra su bili nepopustljivi u stavu da neće ni da razmatraju ma kakvo „spasavanje“ koje bi značilo da će se porodica razdvojiti ili „napustiti rusko tle“.

Ovamo sam došao znajući odlično da neću živ otići“, reći će Tatiščev Glebu Botkinu. „Samo tražim da mi se dozvoli da umrem uz moga cara.