Off

Kako da joj objasnim da me je život više od četrdeset godina držao kao taoca, a nijedan parlamentarac nije došao da pregovara o mom oslobođenju? Da sam rasipao dane, nedelje i mesece gde god sam stigao, kao da ću živeti sto godina; kako da joj objasnim da joj nisam doneo ništa osim umora, dosade i želje da malo posedim ispred njene kuće

Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju a bili smo im dužni; svi oni su nas puštali da besplatno uđemo na stadione i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima a torbe slaninom i crnim hlebom kada smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Za jedno kratko vreme, za jedan mali momenat, pretvarao sam, kao i on, dosadu u lepotu, usputne simpatije u burne ljubavi, prosečne saputnike u izuzetne ličnosti, tupe dane u plemenitu dokolicu, obične datume u praznike, a sada, baš kao i Karma, pakujem svoje male trikove; osmehe i nostalgiju, šarene marame, mesta i dane, uspomene, kutije sa duplim dnom i rečenice sa dvostrukim smislom…

Potrošio sam ovo mesto; ništa nije ostalo od njega. Potrošio sam ove događaje, ove ljude, prijatelje i poznanike, ove priče, potrošio sam ovu knjigu, ništa nije ostalo od nje.

Da mi je jedno takvo dvorište, da mi je takav orah u dvorištu, da mi je ljuljaška i onakav sto, da su mi pivo i rotkvice i so, zavukao bih se tamo i nikuda ne bih izlazio, na časnu reč

istog časa na neko bolje mesto kada bi mi se pružila šansa? Znate kada bih požalio za ovim ćoškom? Nikada! Fuck off

Kao da se meni gluvari ovde godinama, kao da ja ne bih zbrisao

Potrošio sam ovo mesto; ništa nije ostalo od njega. Potrošio sam ove događaje, ove ljude, prijatelje i poznanike, ove priče, potrošio sam ovu knjigu, ništa nije ostalo od nje

Postoji vreme za raspakivanje i vreme za pakovanje, ali šta mi ostaje da strpam u torbu kad su mi se farmerke izlizale, majice isprale i pocepale, kad su knjige za leto pročitane, sandale pokidane a stari žileti tupi? Potrošio sam, dakle, nerazumno još jedno leto, a mogao sam da ga pažljivije koristim, da mi duže traje

Ima jedno dvorište u Cerskoj, na Čuburi.

U tom dvorištu stari orah, na orahu ljuljaška vezana konopcem za sušenje rublja, na ljuljašci dete.

Ispod oraha drveni astal, na njemu boca piva i crvene rotkvice i slanik, i jedan čovek za tim stolom pije to pivo i umače rotkvice u so.

Odnekud se čuje dozivanje:

„Sloooooooooooobodaaaaaaaaneeeee, kućiiiiiii! – i onaj prastari dečji odgovor preko plota:

– Jooooooš samo malooooo…

Da mi je jedno takvo dvorište, da mi je takav orah u dvorištu, da mi je ljuljaška i onakav sto, da su mi pivo i rotkvice i so, zavukao bih se tamo i nikuda ne bih izlazio, na časnu reč!

Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari koju smo usput negde zagubili,