Sportski lider Novak Đoković

Novakova karijera je prilično dobro dokumentovana, a njegovu urođenu harizmu naglašava još nekoliko činilaca – imitiranje drugih profesionalnih tenisera, navika da zove trenera usred meča (što je gotovo zastarelo) i njegov razgovorljiv otac. Ali još niko nije predstavio njegovu karijeru

Hteo je da otvori tenisku akademiju, ali u početku mu je bilo teško da dobije zemljište u Beogradu. Ponudili su mu komad zemlje u Kragujevcu, gradu približno sto trideset kilometara južno od Beograda. Gradonačelnik Kragujevca je mislio da je sklopio sjajnu pogodbu kad se udružio s porodicom Đoković, ali mnogi su se okrenuli protiv njega pošto je taj komad zemlje bio javni park koji je koristilo mnogo porodica i dece. Narod je pobedio, što je ostavilo Đokovića na nuli. Posle toga je kupio zemljište u Beogradu, što je koristio kao adut kako bi se dokopao i komada zemlje u gradskom vlasništvu na kome su se odigrale Univerzitetske igre.

Srbija je ušla u elitu timskog tenisa prvi put pod tim imenom (nasuprot Jugoslaviji) – imala je mladu ekipu koja je postajala sve bolja i arenu koja će joj biti tvrđava.

Za to vreme porodica Đoković je smišljala kako da zaradi na Novakovom uspehu. Pošto su se veći deo njegove mladosti mučili da dođu do novca, nastupilo je vreme da se taj trud nagradi ulaganjem u budućnost.

Prvi spoljni znak toga je restoran Novak, udaljen petnaest minuta od Beogradske arene.

Život se nastavlja uprkos ratnim strahovima i nemaštini. Ljudi nauče kako da prežive, obrazuju decu, a među tim mališanima ima i onih koji nastavljaju da plešu, sviraju muzički instrument ili se bave sportom kao što bi radili i u mirnodopsko vreme.

rođen je u bosanskom gradu Banja Luci, majka mu je muslimanka iz Bosne, a otac hrvatski katolik, pa je jedva prošao kroz Hrvatsku na putu do relativne bezbednosti u Italiji za vreme jugoslovenskih ratova devedesetih, a ipak je postao hrvatski nacionalni heroj kad je 2005. poveo još mladu republiku do titule Dejvis kupa s rekordnih jedanaest uzastopnih pobeda

„Ulice su prazne kad Novak igra velike mečeve za vreme grend slem sezone. Svi ga bodre kod kuće.“ Prema tome, on je u Srbiji stekao status sličan crkvenom svetitelju, što je mahom zasluženo, ali je ipak važno ostati nepristrastan. Zbog toga sam bio kritičan prema njemu u nekim delovima knjige – ne iz zlobe, već naprosto zato što je on ljudsko biće od krvi i mesa, a u naše vreme, u kome slavne ličnosti zauzimaju mnogo prostora, važno je videti da čak i ljudi kojima se najviše divimo imaju dobre i ne tako dobre osobine.

„autorizovana“ jer nagoveštava nešto zvanično čiji sadržaj proverava onaj o kome se piše. Ne želim da pišem knjigu o Novaku Đokoviću u kojoj će on voditi glavnu reč – dovoljno je pametan da napiše svoju knjigu, u kojoj može reći šta hoće (što će u nekom trenutku verovatno i uraditi). To će imati vrednost njegovog viđenja sopstvene karijere i određenih događaje ispričanih iz ličnog ugla, ali to će biti samo Novakova strana priče

je pratila stroga napomena da ne govorim ništa ljudima bliskim Đokoviću sve dok on ne izađe s terena posle meča trećeg kola protiv Grigora Dimitrova.

pomalo märchentante, što je nemačka reč za pripovedača koji često ulepšava priče dok ih kazuje.

Razmislio sam i stalno mi se vraćalo zapažanje kako Đoković premošćuje dve kulture: srpsku i svetsku.