Priče iz beogradskog života

„Listajući sveske Matavuljevih pripovedaka, meni se sve čini da, i pored prijema na koji je Matavuljevo pripovedačko delo uvek nailazilo i kod kritike i kod čitalaca, majstorstvo ovog pripovedača nije pravo ni potpuno ocenjeno ni osvetljeno…
Njegov dar da u jednoj rečenici, jednoj dobro nađenoj slici iznese presek čitavog jednog vremena, ne ostavlja ga potpuno nikad i javlja se često i u najskromnijoj pripoveci. Negde u jednoj od beogradskih pripovedaka Matavulj, prolazeći ulicama glavnog grada i služeći se samo čulom sluha, daje ovako sliku društvene strukture Beograda sa kraja XIX veka: ’Negde po gospodskim kućama drndahu klaviri, a negde čujaše se glas stoke.’
I tako duž cele lektire susrećemo slična živa mesta dobro nađenih slika koje življe osvetljavaju površine oko sebe i vode radnju pripovetke napred, i sve to bez samodopadljivog podvlačenja, bez nametljivosti i didaktike, bez zastajanja i zagledanja pred sopstvenim izrazom. Jer, Simo Matavulj je bio jedan od onih književnika stvaralaca koji od svojih izražajnih sredstava nisu nikad pravili problem ni predmet diskusije, ali koji su ih, ne govoreći mnogo o njima, predano negovali i stalno usavršavali.“
— Ivo Andrić