Sentimentalno vaspitanje

I dok su naši desetogodišnji vršnjaci rođeni u zapadnoj hemisferi učili o leptirovima, bubamarama, patuljcima, vilama i čarobnjaku koji se zvao Merlin, pevajući božične pesmice i čitajući o Petru Panu i Meri Popins, nas su gotovo svakodnevno odvodili na groblja i stratišta da polažemo vence i slušamo sećanja preživelih, da bi još kao mali naučili šta je sve čovek kadar da učini drugim ljudima.

Na zidu moga razreda piše crvenim slovima: „Učiti, učiti, i samo učiti!“ Učiti, bilo šta? Učiti ono što ti se naredi da učiš? Ali zašto ne: živeti, živeti i samo živeti? Tek mnogo godina kasnije, pronalazim onu divnu Leonardovu rečenicu: „Mislio sam da čitavog života učim kako živeti, a učio sam kako umirati.“

Izlazimo tako iz sebe samih, onih nekadašnjih, osumnjičenih, optuženih i poniženih, pretvaramo se u ličnosti od uspeha, napuštajući jučerašnje perje. Približavamo se, nadajmo se, srećnom završetku ličnih bajki, ali iza svega ostaju oni što su nam godinama pružali utočište: mi sami, od nekada… Sivi, mršavi, neugledni, skrivajući siromaštvo, postojimo još samo na retkim starim fotografijama snimljenim po provincijskim foto-salonima ili u školskim dvorištima, na završetku nekog razreda. Kako smo samo bili smešni! – čudimo se i ne verujemo da smo zaista to mi, u onoj tragičnoj guski koju smo ostavili na cedilu, nasred trga, pod panjem dželata i pred očima zlobne svetine. Odvozimo se u zlatnim kočijama prema dugi, menjamo prijatelje, porodice, sobe, stanove, kuće, hotele, plaže, zemlje, jezike, navike, pića, hranu, ideje, obaveze, uzore i ideale; zaboravljamo patnju koja nas je uzdigla iznad prosečnosti, siromaštvo što nas je učinilo stoicima i pobednicima, zaboravljamo sebe, oslobođeni najzad jurisdikcije lokalnih knezova i nesposobnih kuvara po palanačkim hotelima – ali ona nas guska još traži da izmiri račune, i mi to i suviše dobro znamo da bismo se ugodno osećali u novim kožama.