Mala prodavnica otrova

„Prokletstvo magike je, smatraju, to što posle svake velike koristi sledi veliki gubitak. Za svaku uspešno izvedenu čaroliju, nešto drugo – u stvarnom, prirodnom svetu – pođe užasno naopako.“

Za mene, čar istorije ležala je u trivijalnim pojedinostima davno proživljenih života, u neizrečenim tajnama običnih ljudi.

„U redu je da se čovek promeni“, prekinula sam ga, „ali ne i da sakrije, zakopa delove svoje ličnosti.“

Zašto radije patimo nego da otkrijemo tajne? Naprosto zato da se zaštitimo ili zato da zaštitimo druge?

Sve što se unese u telo ukloni nešto iz njega, pobudi nešto ili nešto savlada.

Za ljude, lavirint. Mogla sam im pokazati sve što su hteli da vide tamo u Medveđoj aleji.

Da ubica ne mora ni da mrdne svojim dugačkim, nežnim prstom. Da ga ne mora dodirnuti dok umire.

Postoje i drugi, pametniji načini: staklenke, jelo i piće.

Apotekarka je bila prijateljica nas žena, čuvarka tajni: muškarci su mrtvi zbog nas.

Samo što nije ispalo onako kako sam naumila.

I nije apotekarka kriva za to. Nisam čak ni ja.

Krivica je isključivo do mog muža i njegove žudnje za onim što mu nije bilo namenjeno.

Sve što se unese u telo ukloni nešto iz njega, pobudi nešto ili nešto savlada.

„Što se mnogih ovih žena tiče“, prošaputala je Nela, „može biti da je ovo jedino mesto gde im je ime ostalo zabeleženo. Jedino mesto gde će ostati upamćeno. Obećala sam majci da ću sačuvati od zaborava te žene, čija bi imena u suprotnom bila izbrisana iz istorije. Svet nije dobar prema nama... Malobrojna su mesta na kojima žene mogu ostaviti neizbrisiv trag.“

I bilo da je apotekarka radila u tom kraju ili nije, opčinjavala me je pomisao na stari pasaž ili ulicu poznatu samo onima koji su živeli pre dve stotine godina, ali još zakopanu u podzemlju grada

Taman posla. Otrovan je. Stari Grci su njime mazali vrhove strela kad su odlazili u lov na vukove – zato se zove još i vučji čemer. Ali mi to nećemo raditi