Ada

Svako od nas ima neko svoje „srećno mesto“. To je mesto na koje se sklanjamo kada nam je potrebna uteha, ali i mesto gde odlazimo da bismo bili baš ono sto jesmo, bez ulepšavajućih filtera.

Na kraju, kada saberete sve vreme koje ste dirinčili da biste održali goli život, ispada da ste pola svoga veka proživeli po tuđim pravilima; dodate li tome vreme provedeno u spavanju, ostaje vam sasvim malo za slobodan život! Jedva jedna četvrtina ljudskog veka ili možda još manje... To bi trebalo tačno izračunati! Kako je to tužno!

nije bio bliže nebu kao u toj mansardnoj kancelariji niskog stropa, kroz čije je prozore mogao da vidi veliki kvadrat neba i da posmatra večno putovanje oblaka, nailazak oluja, ili da, gotovo pod prstima, u danima bez vetra, oseti fino sivkasto tkanje smoga.

Albert Kami, naime, tvrdi da je za dokolicu potrebno mnogo više snage nego za rad! – pokušah da joj objasnim. – Dokolicu, po njemu, mogu da izdrže samo izuzetno snažni duhovi dovoljni sami sebi...

Zašto je čovek prisiljen da polovinu dana provodi radeći nešto što ne voli? – pitao se Pop mešajući zapršku u tiganju. – Da bi onu drugu polovinu živeo kako mu se dopada!

Kažu ljudi da ima ptica i zveri koje umiru kada ih zatvore u kavez; druge opet životinje izdrže u njemu sve do svoje prirodne smrti, samo što odbijaju da se pare i da rađaju mladunčad ako su iza rešetaka. Ljudi se razlikuju od zveri i po tome što im u kavezu posle izvesnog vremena postane toliko lepo i udobno da ne samo što se službenici pare i razmnožavaju između sebe, već je čest slučaj da i svoje mlade dovode u svoj bivši kavez, pa se takvi mladunci posle smatraju nekom vrstom činovničke aristokratije i s ponosom ističu da su im i roditelji proveli čitav život služeći verno svoju firmu.

Nad sveže opranim asfaltom lepršaju poput konfeta upotrebljene karte; završavaju se ljubavi koje nisu otišle dalje od pogleda dugih između Čubure i Terazija, otvaraju se čeljusti poslovnih zgrada da usišu u sebe kancelarijski narod iza koga su ostale izgužvane postelje, mrve na stolu, jutarnje novine sa prekorevajućim fotografijama umrlih, a u talogu crne kafe na dnu šoljice: obećana putovanja, veze sa nekim smeđokosim, suze i neizvestan dobitak...

Radio sam dugo na lepom izražavanju i vi verovatno primećujete da se izražavam glatko i, moglo bi se reči, gotovo književno, sem što mi se ponekad omakne po koja psovka. Ali, šta da se radi – živi smo ljudi!

Jeftina vina običnog ukusa često su mnogo bolja od onih probranih i skupih bućkuriša sa slavnim godinama berbe, staniolom i ne znam kakvim sve nagradama na velikim svetskim izložbama ugraviranim na etikete. Ili je to, možda, samo uteha nas što čitavog života pijemo samo otvorena vina? Isto tako postoje i knjige kojima se divimo, i one koje volimo. Da li biste stanovali u Partenonu? Ja ne bih. Jeste da je veličanstven, ali ima mnogo promaje!

Nikada nisam voleo one velike biblioteke gde se naslovi naručuju na neviđeno, pomoću ispisanog kartona, pa ih onda penju liftom iz magacina. Da bih znao hoće li mi se dopasti neka knjiga, moram pre svega da je opipam, prelistam, osetim njenu težinu na dlanu...