Hronike Ambera – I tom: Devet prinčeva Ambera/Puške Avalona

„Ako ostanem – smrt, a ako nastavim – isto smrt.“

„Jedna je neminovna“, rekoh, „a o drugoj ćemo možda moći da pregovaramo. Idemo!“

postoje Senke i postoji Supstanca, i to je osnova samog sveta. Što se Supstance tiče, postoji samo Amber, istinski grad, na istinskoj Zemlji, koja sadrži sve. Senke su bez kraja i konca. Svaka mogućnost postoji negde kao Senka onog istinskog. Amber ih samim svojim postojanjem baca u svim pravcima. I šta se tu još ima reći? Senke se protežu od Ambera do Haosa, i unutar njih sve je moguće. Postoje samo tri načina da se kroz njih hodi, i svi su teški

Uglavnom najbolje razmišljam – zaista razmišljam – kad mislim o nečem drugom.

„Ako u jednu ruku uzmeš želju, a u drugu nešto obaviš, stisni obema, pa da vidimo iz koje će nešto izaći.“

Zapljusnuše nas talasi vreline; zemlja se pušila. Mehurovi su se rasprskavali u proključalim čorbuljacima koji su ispunjavali kratere, i pridodavali i svoja isparenja vazduhu ogrezlom u vlagu. Plitke bare ležale su kao šaka starih bronzanih novčića.

Konji su jurili, sada poluludi, a duž puta su izbijali gejziri. Bljuvali su ključalu vodu preko druma, za dlaku nas promašivali, i oticali u velike glatke vodene površine, koje su se pušile. Nebo je bilo mesingano a sunce nalik na smekšalu jabuku. Vetar kao dahtavi pas kom smrdi iz usta.

Tlo uzdrhta i daleko sleva planina izbljuva vrh prema nebesima i za njim povrati i oganj. Privremeno nas zagluši tresak koji probija bubne opne, a naleti vazduha od eksplozije postojano su nam batinali tela. Kola su se njihala i poigravala.

Uprkos krupnim mržnjama i sitnim trvenjima, mi Amberani smo vrlo porodično nastrojena bagra, uvek željni novosti jedni o drugima, uvek žudimo da znamo kakav ko položaj zauzima na promenljivoj pozornici. Pauza radi tračarenja nesumnjivo je zaustavila nekoliko smrtonosnih udaraca među nama. Ponekad mislim o nama kao o bandi zlobnih bakica u nekom spoju staračkog doma i trke s preponama.

Žena za stolom na sebi je imala plavozelenu haljinu širokog V-izreza, kosa joj je bila duga, sa dugačkim šiškama, boje negde između oblaka u zalazak sunca i spoljašnjeg ruba plamena sveće u inače mračnoj prostoriji, i prirodna – nekako sam to znao; oči iza naočara – kako mi se činilo, bespotrebnih – bile su plave poput jezera Iri u vedro letnje popodne u tri, a boja stisnutog osmeha slagala joj se s kosom.

Ali spavanje je bilo tako divno, ja tako umoran.

Nemirno spava krunisana glava.

Ambere, Ambere, Ambere… Pamtim te. Nikad te više neću zaboraviti. Pretpostavljam da, u dubini duše, nikad i nisam, za sve one vekove svoga lutanja Zemljom u Senkama, jer često su me noću, u snovima, progonile slike zelenih i zlatnih kula i tvojih prostranih lučnih terasa. Sećam se širokih šetališta i cvetnih tremova, crvenih i zlatnih. Sećam se tvog miomirisnog vazduha, i hramova, palata i skrivenih vrtova koje čuvaš, čuvao si, čuvaćeš zauvek u sebi. Ambere, besmrtni grade po kom je svaki drugi grad uobličen, ne mogu te zaboraviti, čak ni sada, niti zaboraviti onaj dan na rebmanskom Nacrtu kada sam se setio tebe unutar odraza tvojih zidova, odmoran posle jela nakon gladovanja i Muarine ljubavi, ali ništa se nije moglo porediti sa zadovoljstvom i ljubavlju sećanja na tebe; i čak i sada, dok stojim i gledam u Dvore Haosa, i pričam ovu priču jedinom koji je prisutan da je čuje i možda ponovi, da ne bi umrla sa mnom tamo unutra; čak i sada, sećam te se s ljubavlju, grade kojim sam bio rođen da vladam…