Pušta da uđem

riba u danonoćnoj smeni će umreti.

plevimo korov, da se malo samopotvrđujemo

Uljana repica
Dete stoji na vratima voza, Ciganče. Porodica raštrkano sedi iza njega, kako se ko smestio. Cigani. Sedmoro ciganske dece, Cigani. Jedno je lepše od drugog, malo su balavi, Cigani su. Nisu balavija nego druga deca te dobi, ali Cigani su. Seli su, a Cigani su. I drugi se znoje, i drugi smrde, kao svi u ovo doba godine, ali oni su Cigani. Jednu zovu Karmen, pa naravno, Cigani su. Otac odlučnim pokretom ponovo gumicom vezuje devojčicinu kosu, usta joj se krive u plač, Ciganka je. Zatim joj otac maramicom briše i nos, Ciganin je. Jedno od njih ne sme da sedne kraj mene, plaši se psa jer je Ciganin. Otac kaže dođi Aleksa, neće te pas dirati, obećavam ti, mada je Ciganin. Seda, osmehuje se, zahvaljuje se, i on ima voznu kartu, ali je Ciganin. Mlada žena, Ciganka, kraj mene upita, ne mene, više onako, vazduh, šta je to tako lepo žuto što u ovo doba cveta, ja joj odgovaram, a ona Ciganka. Uljana repica, kažem Ciganki. Šta to znači, pita me, a Ciganka je. Smejem se, e, sad si me zatekla. Uljana repica znači uljana repica, to joj je ime. Razumem, reče, a Ciganka je. Aleksa je uvek nekome na putu, ustaje, bleji u prolaz, ne mogu iza njega da prođu redovne tete i čike jer je Ciganin. Udariću te, ej, Cigane, kaže majka Ciganka. Ne misli ozbiljno, osmehuje se. Hoće da pokaže da zna da je Ciganin. Da ona i te kako zna da vaspitava decu, mada je Ciganka. Aleksa, nemoj stajati na vratima voza, i pazi na Karmenku, Ciganka je, Aleksa, ti Ciganine.