Noćne reči

Prva vežba duha: ne žaliti sebe

Niko nas takve ne prihvata jer niko ne voli borce, u svetu u kojem se neprestano laže o trudu, iz usta onih koji nikakav trud nisu uložili

Jer jedno je kad ti krenu suze od bola i straha, a sasvim drugo – u smislu ponosa i dostojanstva na koje si obavezan – to kad se zaplačeš. Suze idu, ali ne plačeš, kada plačeš, sedneš, posvetiš se sebi. I tada drugačije teče vreme. To su dve posve različite okolnosti koje se mogu desiti jednoj ljudskoj životinji opterećenoj idejom o tome šta je ona zapravo. I ona tome teži. Ona mora da je to nešto.

Nikada ne mogu pouzdano da razlikujem svoju strast prema književnosti, literaturi od potrebe da nanosim bol i uspešno trpim bol.

Ja sam za te ljude skot, kopile. Oni su za mene moje stepenice.

Jer ja sam majstor primenjenog jezika.

Ljudska životinja primenjenog jezika.

Svojim životom svedočim o svojim rečima.

Piši poeziju, govorio sam sebi, pa se slomi, tamo gde se javi misao da su reči delatne.

Ne dopusti nikada sebi da tvoje reči napuste pesme.

Jezik je moja kocka leda. Kocka u koju sam sebe zatočio, i kroz koju gledam na naš dosadni svet.

bog počne da mi postoji tek kada prestane svaki moj unutrašnji dijalog sa bezumnicima svake vrste.

Jer ne znate šta znači smotra reči. Značenje vaših reči je sve u vizuelnom. Vi mislite na svoj odraz dok govorite. Otisak vaše reči koju koristite, u vašoj svesti izaziva naivno ubeđenje da ste lepi sa tom i tom rečju. Nigde dalje ne seže vaša potreba za govorom.

Taj od kog krademo mora biti oklevetan.

Vi ste pisci, spisateljice i ostali prepredenjaci, i uživate taj status. Ja to nisam.

Priznajem vam. Nabijte u dupe taj svoj status.

Meni su zabranjene reči za koje sam se sâm izborio svojim životom i njegovim ludim snagama koje su svakoj mojoj reči dale ritam nekog divnog mini-srca. Ničije pumpe koja je u meni.

Moja najveća životna snaga su davni dani kad sam bio očeva halucinacija. I to je sve.

Snažna sam i jasna, bio i jesam, očeva halucinacija.

Čija ste vi bili halucinacija? Vas i ne sanja niko. Roditelji su vas doneli na svet jer su leteli slepo oplođenju na pir. Roditelji vam zavide ako samo milimetar odete ispred njih. Pojeli bi vam srca te iste mame koje vas hvale i teraju da protiv srca svog naroda progovarate tuđim rečima.

Očevi su vam bili po logorima a vi, za tričave slave i priznanja, za par prevoda, sve to bacate u vodu: progovarate jezikom okupatora.