Ljubav u Kairu

radosti što sam dva sata ranije bila u mlakosti srpske svakodnevice a sada sam, posle lakog prolaska kroz vazduh, iznad piramida, Kleopatre, Tutankamona, Aleksandrije, Luksora… Nisam ovako bila uznemirena ni pred jedno sletanje u životu, jer znam da smo Egipat i ja u nekoj staroj vezi već milionima godina, još pre nego što sam došla međ žive na trusno i vlažno balkansko tlo…

Taj silazak sa neba u Kairo podseća na SF filmove, kao da ulećete u samo sunce… u skriveni sunčani grad u kom ne postoji noć… To žutilo ponoćnog Kaira, taj sjaj njegovih aleja, bulevara i solitera, palata i džamija sasvim agresivno liči na najskuplju holivudsku inscenaciju Atlantide. Na neku megalomansku Kameronovu viziju sunčeve civilizacije.

Objektivno, moj put u Kairo izazvao je blago zgražavanje okoline koja nije navikla da tek porođena majka ostavi svoju tromesečnu bebu sa suprugom i zgodnom bebisiterkom i ode put piramida. Po srpskom običaju trebalo je da bar godinu dana čučim pored bebe, da se gojim i ne odvajam od nje dok joj turam sisu u usta, kako je to lepo trećem svetu preporučila Evropska unija.

Moj ljubavnik bio je nežniji i strasniji od bilo koga ko mi je dodirnuo kožu ili dušu.

Tamo, na krevetu boje lavande, u El Alamejnu, proveli smo noć ljubavi koja mi je potpuno poremetila stvarnost. Ta ljubav, preterana i nezgrapna za opisivanje, izazvala je u meni strast i sreću kakvu nikad nisam pronašla ni u stvarnosti ni u knjigama.