Solunska III

Život je, u stvari, sazdan od tih nekoliko jebenih dana koji ga čine posebnim. Ostali dani su samo gomila protraćenog vremena. Ta noć je spadala u ovu prvu grupu.

Deca ne mogu da budu srećna ako su blizu roditelja, i tu leži suštinski konflikt između roditelja i dece. Ljubav se ne pokazuje grljenjem, ljubav se pokazuje odgurivanjem! Moj ćale to nije znao. Stalno me je privlačio sebi, umesto da me pusti da odem. Ni keva tu nije bila mnogo pametnija, ali mi barem nije govorila šta da radim. Nje mi je bilo više žao od ćaleta. Ona je shvatala da nisam srećan, a ćale nije kapirao ništa!

Sivilo se šunja kroz krvotok, a kiša obara pogled i ne dâ ljudima da podignu glavu. A u pognutoj glavi kote se mračne misli. I truju li je, truju.

Izgledali su kao odbegle planete u kosmosu.

Duša oboli bez obzira na to čime se čovek bavi. Tu sam shvatio da je u vezi s njom medicina najmanje napredovala. Telo umemo da lečimo, da ga operišemo, saniramo, ojačamo, a sa dušom ne znamo ništa. Nema skenera, citostatika, skalpela, ultrazvuka, suplemenata, vitamina! Ništa!

Bogatiji je onaj koji više voli, srećniji je onaj koji više daje…

Ćale je bio lud, ali je lud bio i ceo svet. Zato je ćale i mogao da ga razume. Malo je bilo normalnih kojima je to bilo jasno. Ali i ti normalni su s vremenom poludeli.

Znao je da mu je zabranjeno da bude u kontaktu sa Tinom, znao je da je sve ovo što radi glupost, detinjarija, ali mu je bilo lepo jer glupost je lepa.

umetnost, to je istina, a život, to je kopija onoga što želimo da budemo.

Mislim, da se razumemo, konobari su vam bili neka vrsta sveštenika, ako je kafana crkva, naravno… ili da ne vređamo vernike, da kažemo da je kafana psihijatrijska klinika, to je preciznije, onda su konobari psihijatri, razumete?