To su hormoni

Da osećamo glavom. I da mislimo telom.

Istraživači kažu da je mozak celog života gradilište. A time je i telo.

„A pošto način i intenzitet korišćenja mozga odlučuje o tome koliko ćemo spojeva formirati između milijardi nervnih ćelija, koji modeli prespajanja će tamo moći da se stabilizuju i koliko će naše neuronske veze biti složene, čovek s odlukom kako i za šta hoće da koristi mozak uvek donosi i odluku o tome kakav mozak dobija“, kaže Hiter. A to je spoznaja koja je vrlo neprijatna jer ni najmanje nije udobna. Ali baš tako funkcioniše naš mozak. Jer: „Mozak koji je tokom celog života sposoban da uči ne posedujemo zato da bismo se s njim udobno smestili u životu, već da bismo uz pomoć takvog mozga mogli da putujemo i da se menjamo, ne samo na početku već tokom celog života.“

A hormonski preobražaj, naravno, zavisi i od iskustva, ličnosti i čulnih osećaja pojedinačne osobe. Na osnovu pedeset kvalitetnih dubinskih intervjua s britanskim majkama, istraživači su zaključili da o prelaznom dobu postoje tri priče: „Menopauza kao normalan, biološki proces, nezavistan od sopstvene ličnosti i društvenih promena: prelazno doba kao borba, metafora za stres u kome do izražaja dolaze neraspoloženje, gubitak identiteta, stid i nagle socijalne promene; i prelazno doba kao preobražaj, oslobođenje, koje proizilazi iz biopsihičkih promena i promena u vezama i odnosima.“ Utoliko klimakterijum može da se shvati kao složena igra somatskih promena, neizbežne lične situacije i društveno-kulturnog konteksta.

Važno je prosto da uvek ostaneš u pokretu. Jednom nedeljno igram tenis, idem sa svojim partnerom u duge šetnje, uveče posle šetnje popušim cigarilos i gledam u svoju baštu i mislim: „Baš ti je dobro.“ Čak i ako je tako samo zbog moje vesele prirode, ipak sam imala sreće.

Većina današnjih naučnih studija je pogrešna, smatra profesor sa Stanforda Džon Joanidis, medicinski stručnjak za metastudije. Joanidis kaže: „Postoji oko milion studija o ishrani, na desetine hiljada istraživača rade na tom području i objavljuju kao ludi. Svakog dana pojavi se neki nov dokument, za koji je veoma verovatno da nije tačan. Ali to se sve vreme nastavlja, ad infinitum.
5
Radi se s problematičnim metodima merenja, sa studijama zasnovanim na posmatranju, koje su otvorene za bezbroj uticaja koji iskrivljuju opažanje, sa upitnicima koji neku složenu stvar preterano pojednostavljuju.

Dakle, šta da se radi. Zapravo je sasvim jednostavno. A ipak tako teško: prvo oslušnite sebe, zauzmite stav i ostanite mirni. Pre svega ako ste žena.

Dovoljno sna.

Redovno kretanje.

Uravnotežena ishrana.

Budno opažanje.

Društvo blagonaklonih ljudi.

Dodir pun ljubavi.

Delatnost koja ima smisla

Za kraj još jedan metod: ojačajte telo toliko da samo nalazi svoju neophodnu ravnotežu, svoju homeostazu, umesto da mu je oduzimate. Ili da mu spolja dajete ono što mu nedostaje. I da ga tako navikavate da to više ne mora da proizvodi sâmo.

Veština lečenja se, dakle, sastoji iz znanja, iskustva, ali i tako nepostojanih stvari kao što su osećaj, instinkt, intuicija. Poznavanje ljudi. Hrabrost da se traži drugo i treće mišljenje koje odstupa od norme. Ličnost. I – a ovo je izuzetno važno: empatija i poštovanje. Da ljude koji nas mole za pomoć shvatamo ozbiljno. Dakle i onda ako kažu: „Ali mene leđa ipak bole“, „Ali i dalje sam totalno depresivna“, „Možeš li malo da me dodirneš?“ Deca, bolesnici i zaljubljeni znaju odvajkada da držanje za ruku može da prija i čini dobro. Da li se tu nešto menja ako naučnici koji proučavaju mozak sada mogu da izmere moždane struje, a endokrinolozi procese lučenja endorfina? – Ništa, osim činjenice da za to koriste aparate. Umesto svoje oči. Ili svoje ruke.

Ali nada i navika su lude i uporne stvari.