Đubre

Uključujem blinkere i sirenu, kao neku vrstu lične parade kroz svet mrtvih. Gazim gas do daske.

Ubicu su u dnevniku na njegovoj televiziji jednom prilikom, kao slučajno, potpisali sa „predsednik Srbije“,

Isključujem TV, vučem lajnu, oblačim šorts, prskam se dezodoransom, navlačim košulju sa motivima starog Egipta, turam pištolj pozadi, sve ostalo što mi treba već je po džepovima, ulazim u lift i silazim u garažu.

Ovako, sve će stati u ovih nekoliko minuta. Čitav naš zajednički život, koji se neće desiti…“

A Jovana je tek carica, vukovac, đak generacije u gimnaziji, student generacije, jedino što…

Ubica – jer je i njegov privatni lekar ubica. Ubica – zato što svojim TV programom ubija ono malo mozga što je ostalo ovom beskrajno glupom narodu, a pre svega Ubica, jer ubija koliko smara tokom razgovora.

Ako nešto mrzim, to su preletači koji su se savijanjem kičme, drukanjem i izdajom ispentrali na sam vrh cirkuske trupe koja vodi državu.

„Dobar si, Hromozome“, tapšem ga po ramenu, a on svoju rogobatnu facu razvlači u stravični kez za koji nemam želudac.

„Radim u Direkciji za upravljanje otpadom. Čistimo grad od đubreta“, šarmiram ih poluistinom, a one se klibere kao da su na školskom fotografisanju.

„Seljačke poslovice ostavi za svoje retardirane čitaoce. Prebroj pare i pet puta, ako treba.“