Projdi vilo

Dečko... Je l' ti zaista živiš u iluziji da se u ovoj zemlji išta dešava spontano? I da grupa s koca i konopca skupljenih salonskih levičara udruženih sa špriceraškim četnicima, NVO aktivista, boraca za prava puževa golaća i slučajnih prolaznika može... Spontano... Da prejebe uigranu ekipu iskusnih profesionalaca i sistem koji su stvarali decenijama?

"Vidite vi s kim ja radim?"
"Vidim."
"I sad još taj manijak... Terorista."
"Terorista?"
"A kako bi ste vi nazvali nekog ko uništava državnu imovinu i sprečava da ova država i narod idu dalje, u bolju budućnost?"
"Političarem."

U početku sanjamo. Posle se pomirimo sa tim da se snovi nikada neće ispuniti. Negde između toga živimo.

Već su bili u elementu i pevali su onu bezobraznu verziju "Tri metera somota" što se naručuje kad sve brane popuste, one u mozgu i one u bešici, kada poslednji trag homo sapiensa iščezne u kafanskim veseljacima i pretvori ih u životinje čija jedina životna motivacija su ždranje, piće, pička i lascivne idiotske pesme uz koje može da se puca iz pištolja i povraća po novoj košulji.

Tačno tako.

Bilo.

Pa prošlo.

Prođe tako ceo život.

Kao da se desio nekom drugom. Danas si mamlaz koji odvaja ribe po KST-u i žurkama što prave budale koje se lože na konceptualnu umetnost, sutra si sredovečni zaljubljenik u stomakliju koji gleda u nebo da ne padne kiša, jer to nije dobro za reumu.

"I da znaš... Ovo ti govorim kao kolega, a ne kao otac. Sve što imaš ovde u Beogradu, korupcija, muljačina, lopovluk svake vrste, kao i one sitne ljudske mane, zavist, ljubomora, sujeta, lopovluk..."

"Već si pomenuo lopovluk."

"Znam. I ne pominjem ga džaba dva puta... Sve to ti je u manjim sredinama, paradoksalno, u formi grotesknijoj i bizarnijoj nego u prestonici. Ako je, recimo, gradonačelnik ženskaroš... On neće da se zadovolji samo time da jebe šta stigne, nego to mora da ima neke manijačke konotacije..."

"Tipa da guzi kozu?"

"Ne toliko manijačke. Tipa da guzi svastiku ili venčanu kumu i da se time hvali u lokalnoj birtiji dok mu gosti u sebi psuju majku, a na glas viču Alal ti plajvaz, majstore!"

Žar na cigareti je dogovorevao. Baš kao i moj život. Sporo i kroz vatru, pa u dim. Na kraju ostane samo pepeo. Valjda tako i treba.

matori ludak Lavkraft rekao da je najintenzivnije ljudsko osećanje strah od nepoznatog

Boža? Zar on nema samo osmogodišnju školu?"

"Od kad je to bitno? Pa državni pos'o je u pitanje. Neće ga zapošljavamo u Mikrosoft."

, moj sinko... Srbin ti sve u život protera kroz