Dorćolski rekvijem

Ali, poznajući naše građevince, naše političare i naš pokvaren narod - nikad se ne zna. Možda jednog dana bagerima sjebu Kalemegdan i tamo sagrade Diznilend?

Jedini efikasni lek za mamurluk je samoubistvo.

Sedeo sam, dakle, za stolom sa dva tipična primerka balkanskih alfa-mužjaka koji su bili na evolutivnom stadijumu negde između neobrađene čamove daske i kromanjonca.

Neko je novinarima još sinoć dojavio sve. Dobro, ne novinarima... Tabloidnim plaćenicima što se lažno izdaju za novinare.

je bio u pravu kada je kasnije rekao da živimo u zemlji sa dvadeset i kusur miliona seljaka, a da toga nismo uopšte bili svesni. Zašto? Jer smo živeli u tegli, staklenom zvonu... Ta zona komfora nas je kasnije sjebala kad su došle devedesete. Ovi mlađi su to bolje podneli. Oni su samo namirisali taj jeftini parfem utopije zvane Jugoslavija... Ali mi? Ne. Mi smo baš ušli duboko. Bilo smo ubeđeni da će sve to večno da traje. I trajalo je. Dok neko nije odlučio da "probudi" narod, dok Milošević nije počeo da se pojavljuje na svim vestima i na naslovnicama svih novina, dok nisu stigli prvi pozivi za vojne manevre na relaciji Karlobag-Karlovac-Ogulin-Virovitica... Dok nisu zatvorili granice i od zemlje u kojoj smo pevali o slobodi skupljajući kintu za gladnu afričku decu napravili zatvor sa maksimalnim obezbeđenjem. A onda je bilo kasno. Neki su, ruku na srce, na vreme zdimili preko grane, ali mi ostali... Mi smo se zatekli zarobljeni unutra. Sa tenkovima koji su išli na Zagreb uz cik gusala i psovke pijanih zastavnika, sa izbezumljenim matorcima koji su govorili kako je opozicija kriva za restrikcije struje i inflaciju, sa par metalnih pfeninga u džepu, da njima kupimo čaj u koji ćemo da naspemo džibru šećerušu...

Generacija nedotupavih obesila nam se oko vrata kao ogrlica nanizana leševima.

Suština u tome jeste da je lagum veoma jaka metafora. To... Podzemlje... Takođe može da bude i naša podsvest. Ili naše drugo ja. Nešto što krijemo duboko u sebi. Šta smo zakopali, da ga niko ne nađe... Ali avaj... Uvek postoji neko ko je spreman da kopa dublje od nas."

Košmar sabijen u zrno vremena. U njemu, sve se događa tako sporo, ali usled te sporosti, svaki pokret, svaki trzaj, svaka mimika na od užasa ukočenim licama je strašna u svojoj jasnoći jačoj od života...

"I vi ste mi neki opaki krimosi...", rekoh podrugljivo. "Pogledajte na šta ličite... Ko da vas je silov'o Jednoruki Krstivoje aparatom za pravljenje viršli."

Erol, gazda kafane, doneo mi je kajsijevaču.