Mala pekara na obali

„To je pekara, najčarobnija pekara u kojoj sam ikad bio. Prvo što osetiš svakog jutra jesu predivni mirisi koji se šire od pečenog hleba, i kad ona otvori vrata, možeš kupiti vruć hleb pravo iz peći, otkidati komadiće dok sediš na lučkom zidu, i pola sata kasnije gotovo svi meštani će svratiti da malo proćaskaju i kupe sebi hleb, i tako se Polbern ujutru budi.“

Ako na nekom mestu ostaviš srce, ono je uvek s tobom.“

Samo na tren – predivan tren – čitav svet se zaledio, i odjednom je shvatila da će je poljubiti. U tom dugom trenutku znala je da će taj poljubac biti sve o čemu je sanjala, sve što je oduvek želela, i da posle ovoga, šta god da se dogodi, možda neće poželeti nikoga više da poljubi.

„Ako postoji lepše mesto da se bude tužan, ja ne znam za njega.“

Bio je u pravu, pomislio je. Zaista ima lep osmeh. Pitao se šta ga je izbrisalo.

Lens se okrenuo, dižući obrve na njih kao da im govori: požurite, vreme je novac, a vi očito imate previše jednog a premalo drugog

takođe je isprobala i jamajkanski brioš koji je bio tako

Kraljice moja“, izgovarao je Ruben tiho i jednolično, čitajući sa papira. „Neka sila bude s nama dok putujemo kroz galaksiju vremena. Zaklinjem se da nikad neću preći na tamnu stranu…“

„Pa, uživaj u njima takvima kakvi su“, rekao je Hakl, mašući rukama oko sebe. „Živi u ovom trenutku. Nemoj da ga slikaš, ne pokušavaj da ga uhvatiš i zamrzneš zauvek. Hajde samo da uživamo u svicima.“

„I možda“, štucnula je Poli, „još jednoj čaši ove najukusnije medovine.“

„Tako je, tako je. Želite li martini?“ Ruben ju je pogledao i pucnuo prstima. „Ne. Ne, znam šta vam treba. Treba vam margarita. Jesam li u pravu ili ne? Margarite oteraju sve loše. Dok se ne probudiš u smeću. HA.“ Izleteo mu je pomalo neobičan graktav smeh.