Utvara

Utvare postoje samo ako ih pustiš da postoje.

Utvare postoje samo ako ih pustiš da postoje.

Zapravo je moguće ostaviti neke stvari za sobom. Evo u čemu je caka sa utvarama: ako se usudiš da dovoljno dugo piljiš u njih, shvatićeš da su upravo to – samo utvare. Mrtve i bespomoćne utvare.“

Znaš“, reče Truls grokćući, „ponekad čovek mora da uradi sve sâm. Jedino tako bude siguran da je ljudski urađeno.“

Kad imaš ženu kao što je Ula, kad ti se toliko neverovatno posreći, kad osvojiš takvu premiju, kako možeš biti spreman da sve to prokockaš zbog neke jebačine sa strane? U čemu je fora? Ako ti je Bog ili ko zna ko već dao sve ono što žene vole – izgled, ponašanje, sposobnost da uvek znaš šta treba da kažeš – onda valjda osećaš nekakvu dužnost da to iskoristiš do maksimuma? Kao što svi misle da jedan dvometraš mora trenirati košarku. Nije mu išlo u glavu. Ali samo je znao da Ula zaslužuje bolje od toga. Nekog ko je voli. Nekog ko je voli onako kako ju je on oduvek voleo. I kao što će je uvek voleti.

„Nego“, poče Hari gladeći prstom crnu ogrebotinu. „Ti se nisi udavala, zar ne?“

Oćutala je.

„Halo?“, reče Hari.

„Halo.“

„Šta misliš, kako bi to izgledalo?“

„Hari, nemoj da zavitlavaš.“

„Ozbiljan sam. Znam da se nikad ne bi udala za uterivača dugova u Hongkongu.“

„A za koga onda bih?“

„Šta znam. Možda za bivšeg policajca koji sad predaje kriminalistiku na Akademiji?“

„Ne znam nijednog takvog.“

„Možda ga upoznaš. Možda te neko iznenadi. I čudnije su se stvari dešavale.“

„Ali ti mi uvek govoriš da se ljudi ne menjaju.“

„Eto, a sad tvrdim da se ljudi mogu promeniti. To ti je dokaz da se ljudi menjaju.“

„Vrdaš.“

„Recimo, hipotetički, da sam u pravu. Da se ljudi mogu promeniti. I da neke stvari možeš ostaviti za sobom.“

„Možeš piljiti u utvare dok se ne rasprše?“

„Pa šta kažeš?“

„Na šta?“

„Na moje hipotetičko pitanje o udaji?“

„Zar je to nekakva prosidba? Hipotetička? Telefonom?“

„E sad jesi preterala. Samo se sunčam i ćaskam s jednom ženskom.“

„A ja prekidam vezu!“

Prekinula je vezu, a Hari skliznu na trpezarijskoj stolici žmureći, sa ogromnim kezom na licu. Zagrejan na suncu, pošteđen bolova. Za četrnaest sati će je videti. Zamišljao je izraz na Rahelinom licu kada ga zatekne na jednom od izlaza na aerodromu u Oslu. Njen pogled dok grad bude nestajao pod njima. Njena glava na njegovom ramenu kad bude zaspala.

Nemaš pojma koliko jedva čekam da se vidimo, Hari.“

„Ovaj…“

„Ne, Hari, stani. Stvarno tako mislim. Nisam mogla da spavam, celu noć sam mislila na to. Ovo je tako ispravno. Hoću reći, videćemo. Ali upravo zato je ispravno. O, zamisli samo da sam odbila, Hari.“

„Rahela…“

„Hari, volim te. Volim. Čuješ li? Čuješ li kako to divno, fantastično zvuči? Kao jarkocrvena haljina koju moraš iskreno želeti da obučeš. Volim te. Jesam li sad preterala?“

Nasmejala se. Hari je zažmurio osećajući kako mu najlepše sunce na svetu ljubi lice, a najlepši smeh na svetu ljubi bubnu opnu.

„Hari? Jesi li tu?“

„Jesam.“

„Kako je čudno, zvučiš mi kao da si blizu.“

„M-hm. Uskoro ćemo i biti blizu, ljubavi.“

„Ponovi to.“

„Šta?“

„Ljubavi.“

„Ljubavi.“

„Mmm.“

Telo je jače od duha. U krizi svi postajemo izdajnici.“

Utvare postoje samo ako ih pustiš da postoje.

stvari su neočekivano često upravo onakve kako i izgledaju.